Gospođica Detektiv

Lift

Već treći dan redom dobijam cveće na poslu i na kućnoj adresi, jedno te isto.

Izađi sa mnom. R.S.

Tip mi već debelo ide na živce. Zašto bih uopšte izašla sa tim prevrtljivcem?

Dobro zgodan je, lep, dobro se ljubi i dobar je u krevetu ali ništa drugo mi se ne dopada. Manipuliše ljudima kao da su igračke, ima problem u seksu čula sam od one crnke i ponaša se kao on sam može sve. Ne, ne izlazim sa njim.

Moj otac odlazi u penziju. Moja majka je presrećna i cela stanica mu je priredila divan oproštaj. Nedostajeće mi sve povlastice koje imam kao njegova ćerka ali srećna zbog njega.

Prvi dan na poslu bez mog oca i malo sam smetana. Pošaljem poruku Ivoni i uđem u lift, ona mi odgovara da izlazimo večeras i nasmešim se. Odjednom lift je stao.

- Šta . . . – okrenem se oko sebe i ugledam nekog tipa. Majko mila čovek je skoro dva metara visok. Kako nisam videla ovu mišićnu gromadu? Mislim zaklanja vrata.

- Lift je stao – progovara dubokim glasom i okreće se ka meni.

Majko mila čovek kao da je izašao iz džungle, neobrijan, obučen u vojničke pantalone, čizme, crna majica koja preti da se pocepa i najupečatljivije oči koje sam videla, ubitačno crne.

- Sranje – promucam.

- Pritisnuo sam dugme za uzbunu - obaveštava me.

A da lift.

- To neće mnogo pomoći – kažem suvo i sednem na pod.

- Molim?

- Kažem da neće pomoći – okrenem ranac i otvorim ga da vidim ima li šta za jelo.

- A to znaš jer . . .

- Ovaj lift je baksuzan.

- Zašto?

- Uvek kad se zaglavi popravka traje tačno tri sata.

- Ne verujem.

- Hoćeš da se kladimo? – pitam ga.

- Ne volim da se kladim.

- Pametno, ja uvek pobeđujem – nasmešim se.

- Tri sata a?

- Da. Zar je morao baš danas da se pokvari?

- Žuriš nekud? – seo je na pod pored mene. Jedva je smestio noge.

- Ti si ogroman čovek – kažam očigledno.

- Genetika.

- To je tačno ja sam lepa na majku – pohvalim se.

- Nazvaću oca – setim se.

- Oca?

- Da, on je bio kapetan ove stanice ali od juče je u penziji.

- Tako znači.

- Da, nego tata i Vil, on održava liftove, se poznaju jako dugo, možda Vil ubrza popravku, ne bih da zakasnim na posao – nazovem oca.

- Dušice već ti nedostajem? – nažalost moj otac priča preglasno i ko god da je u prostoriji sa mnom obavezno ga čuje.

- Da tata.

- Šta si sad uradila?

- Nisam uradila ništa – branim se.

- Kunem ti se Una ako si ponovo uhapsila nekog dečka tvoje prijateljice zato što je on prevario . . .