𝑃𝑜𝑟𝑢š𝑒𝑛𝑒 𝐵𝑎𝑟𝑖𝑗𝑒𝑟𝑒 ✅

•3•

"Otputovao?", klimne glavom uz tužan uzdah, sve kao odgovor na moje pitanje.

"Uskoro će Svetsko. Nećeš morati da čekaš kao inače", pokušam da je utešim, jer znam da joj je novi rastanak od Ilje teško pao. Svaki put ista priča.

"Nije to tako skoro. Treba izdržati nova dva meseca bez njega. A i kad napokon dođe i dalje će biti zauzet poslom. Jebeni hokej", frustrirano opsuje, a ja samo ćutim. Znam da je sve ovo u afektu i da će je vrlo brzo proći. Nikad nije tražila od Ilje da bira između posla i nje, jer veoma dobro zna koliko voli to što radi.

"U pravu je Feđa. Šta ima u tom glupom hokeju, kad ste spremni na sve radi njega?", nastavi sa gunđanjem i već mi je jasno da je izlazak s njom bio velika greška. Neće prestati da kuka ceo dan.

"Da li bi šoping pomogao?", predložim, iako ni sama nisam baš raspoložena da ceo dan provedem hodajući po tržnom centru. No ako će to njoj popraviti raspoloženje, spremna sam za mučenje.

"Mislim da bi", napokon se nasmeši, pa požuri da ustane i odmah krene put tržnog centra.

"Ma gde ćeš sad? Sedi tu dok popijem kafu", prevrne očima, ali se ipak vrati na svoje mesto.

"Dok ti popiješ kafu, pola tržnog će da se proda", kukanje je i dalje tu, samo sad iz u potpunosti drugačijeg razloga.

"Svi rade", podsetim je, pa ugledam osmeh na njenom licu, nakon što shvati da sam u pravu.

"Uzgred, otkud to da ti nisi na poslu?", upita zbunjeno, a ja samo što se ne lupim po čelu, jer sam joj bar tri puta od jutros navela razlog.

"Da si malo manje kukala, a malo više slušala ono što sam pričala, znala bi da imam slobodan dan", prevrnem očima, na šta se ona nasmeje, jer je svesna da se ne mogu naljutiti.

"I ja sam dobila slobodan dan. Klince sam ostavila kod Iljinih roditelja, tako da imam ceo dan za šoping", zadovoljno me pogleda, a ja otpijem gutljaj kafe, ne govoreći ništa. Baš tog scenarija sam se i plašila.

"Već vidim da ću ujutru s podočnjacima na posao", kažem, aludirajući na njenu sposobnost da potroši bukvalno ceo dan na isprobavanje odeće, koje ionako ima previše. Kud joj i predložih.

"Ne odugovlači s tom kafom, pa možda i nećeš", isplazi mi se onako dečije, što kod mene uspe da izazove jedino smeh.

"Inače, čak je i Artjom jutros pitao za tebe, i za to kad ćeš ponovo da dođeš", čim krene s pričom o deci, na licu joj zablista osmeh. Ne krivim je, kad su tako divni.

"A da ti ponovo ne pokušavaš preko deteta da me dovučeš na neku žurku?", ne bi joj bio prvi put.

"Ma kakvi, nisam raspoložena za žurku", složi neku smorenu facu, da pokaže koliko je zapravo neraspoložena.

"Moram hitno da se pripremim za snežan april. Ti nisi raspoložena za žurku?", počnem da dramim, što je obično njena navika, ali izgleda da zaista ima nešto u onome S kim si, takav si.

" 'Ajde se ti bolje spremi za hodanje. Ispijaš ta tri gutljaja već deset minuta", provali me, pa uz uzdah ispijem i ta tri gutljaja mog jedinog spasa, spremna za mučenje.

Biće ovo dug dan.

•••

"I šta kažeš?", gleda me molećivo, iščekujući moj pristanak, kao da joj od toga život zavisi.

"Kažem da si totalno luda. Da nisam provela jedini slobodan dan u celodnevnom hodanju, možda bih i htela. Ovako nema šanse", odbijem bez sekunde razmišljanja, jer zaista nemam energije za to.

"Ma daj, to je samo jedna utakmica", nikad nije znala za ne.

"Jedva čekam vikend, jer sam komirana što od posla, što od tvog šopinga, od kog se još uvek nisam opravila, i sad mi tražiš da jedini odmor provedem na stadionu, među hiljadama ludaka. Izvini, ali ne", ponovo odbijem, što nju natera da prevrne očima.

"Zaista ćeš me pustiti da idem sama?", upita u neverici, a sad ja budem ta koja prevrne očima. Kad god pokušaš da je odbiješ, nabije ti osećaj krivice i onda prosto ne možeš. Sto posto sam sigurna da će to uraditi i ovaj put. Naći će neki način da me nagovori.

"Zašto ne povedeš Linu? Koliko ja znam, ona je ljubitelj", predložim joj da povede ćerku, samo da bih ja dobila svoj mir.

"Ljubitelj fudbalera, ne fudbala. A i dogovorila je nekakav izlazak s prijateljima. Nije više kul da se družiš s roditeljima", prevrne očima, a ja u tom momentu shvatim da je ponovo uspela. Ne znam kakvu crnu magiju koristi, ali svaki put upali.

"Dobro, dosado, ići ću. Ali iduću sedmicu ima celu da prespavam, i nemoj da bi ti palo na pamet da smisliš neki novi plan", kažem mrtva ozbiljna, pa ona uz osmeh klimne glavom.

"Časna izviđačka", ponovo iskoristi frazu, koju uvek koristi, iako zapravo nikad nije bila izviđač.

"Kao neko dete si", samo se nasmeje, ne zamerajući mi ozbiljan ton nijednog momenta.

"Poneću ti i neki Feđin dres. Kući ih imamo na desetine", obavesti me uz osmeh, baš kao da mi je rekla najlepšu moguću vest.

"Bez dresa. Ako već moram da idem na utakmicu, ne moram da glumim navijača", prevrnem očima, jer zaista smatram da je dres previše. Nije da ja nemam malih milion hokejaških dresova, ali to je drugo. Nikad nisam bila neki fudbalski fanatik, i ne želim ni da glumim jednog.

"Okej, biće po tvojim pravilima. Ali ja ipak nosim dres, jer uvek donese sreću", kao navijač kakav jeste, ne želi da odustane od te besmislene tradicije, a ni ja ne želim da je nagovaram. Poštujem tradicije, koliko god da mi besmisleno delovale.

"U redu, ponesi dres. Ipak je reprezentacija u pitanju", kao patriota, na kraju ipak pristanem da nosim obeležje.

"Obožavam te", zagrli me snažno, pa se i ja na kraju nasmejem.

"Dobro, dobro, samo nemoj rebra da mi polomiš. Ne znam ko će onda s tobom", iako sam se upravo požalila, ona me stisne još jače. Definitivno će mi polomiti nešto.

"Doći ću po tebe sutra u četiri. Budi spremna, gužva u gradu će sutra biti užasna. Svi idu na tekmu", obavesti me, pre nego što svaka krene svojim putem.

Pogledam ka nebu, pa mi se jedna jedina želja otme s usana.

Samo da se bar noćas naspavam.