𝑃𝑜𝑟𝑢š𝑒𝑛𝑒 𝐵𝑎𝑟𝑖𝑗𝑒𝑟𝑒 ✅

•20•

Okrenem se zbunjeno kad začujem aplauz, nakon Filipove i moje pobede.

"Otkud ti?", upitam Kseniju uz osmeh, ali ona deluje jako potresena zbog nečega.

"Je l' možemo da razgovaramo?", jedva čujno izgovori, kao da joj svaka reč stvara napor.

"Naravno", obavestim Ilju i momke da mogu da idu i da ćemo i nas dvoje doći uskoro. Čim oni malo odmaknu, dam joj znak da počne da priča.

"Izvini", s knedlom u grlu, kao da se bori sama sa sobom da ne zaplače, mi se obrati, a ja stojim i zbunjeno je posmatram. Ništa mi nije jasno.

"Izvini po sto puta. Ne mogu da verujem kakav sam ja kreten", izgubi bitku, jer suze već uveliko kvase njeno lice. Ovo me brine.

"Ksjuh, šta se dešava? Ništa te ne kapiram."

"Nisam znala, a napričala sam ti takve gluposti. Tako mi je žao", i u tom momentu mi postane jasno. Nikol joj je ispričala i sad je osećaj krivice izjeda.

"Ksjuh, u redu je. Već sam prešao preko toga", pokušam da je smirim, ali mi ne uspeva.

"Ne, nije u redu. Odakle mi pravo da sama donosim zaključke i da povređujem ljude oko sebe? Pa ja bi prva trebalo da znam koliko to boli", izgovori kroz jecaj, a ja nisam siguran šta bi trebalo da uradim. Na samu pomisao da je prošla kroz nešto slično, grlo mi se stegne.

"Ali, obećavam ti, sve je u redu. Nisam ljut", iskreno ne postoji ništa što više mrzim nego kad žensko plače, jer sam užasno slab na ženske suze.

Zagrlim je, pošto ne znam šta drugo da uradim. Želim da shvati da me ne boli to što je rekla. Bolelo je, no više ne boli. Zapravo pomogla mi je da shvatim da će uvek biti slilčnih komentara od ljudi koji nisu upoznati sa mojom životnom pričom ili pak onih koji namerno žele da me povrede. Ne mogu svaki put da reagujem isto kao što sam reagovao s njom.

"Sigurna sam da je znala koliko je voliš i bez da joj to kažeš", zatvorim oči na trenutak, boreći se sa naletom osećanja.

"Hvala", iskreno joj se zahvalim, jer mi to što je otišla ljuta na mene, bez da sam stigao da joj se izvinim, još uvek ne da mira.

U početku sam smatrao sebe glavnim krivcem za to što se desilo i imao sam problema sa snom, isto kao Ksenija. Zbog toga sam joj i rekao da mora da prestane da krivi sebe za šta god da joj se desilo. Ne možeš da budeš kriv kad se ovakve stvari dese.

"Da se vratimo?", predložim kad primetim da je napokon prestala da plače, ali ona odmahne glavom.

"Nikol će da shvati", objasni, a ja samo klimnem glavom, ne govoreći ništa.

Otkad ja tešim ljude zbog sopstvene tragedije?

•Ksenija's pov•

"Trebalo je da znam da si ovde", trgnem se na Feđin glas, jer nisam očekivala društvo.

"Zar ti nije bilo dosta mora danas?", upita kroz smeh, na šta odmahnem glavom.

"Ne volim gužvu."

"Je l' to znak da odem ili?", pogleda me izazivački, nijednog momenta ne skidajući osmeh s lica. Drago mi je da je dobre volje.

"Ne, nisam mislila na tebe", izađem iz bazena, pa dohvatim peškir s ležaljke.

"Što onda izlaziš?"

"Zato što su mi prsti poplaveli", pružim ruku, pokazujući mu modru nijansu, koja je jedini dokaz koliko dugo sam bila ovde.

"A i zato što ne izgledaš kao da si došao da plivaš", iznesem i onaj glavni razlog, pa mi se on ponovo osmehne.

"U pravu si. Zapravo sam hteo da te pitam da li bi možda želela na večeru sa mnom", pogledam ga iznenađeno, jer nekako i nisam očekivala ovo.

"Što da ne?", uzvratim osmeh, pa krenem unutra da bih se osušila i spremila za izlazak.

"Čekam te onda u dnevnoj", dobaci, što me natera da se ubrzam. Mrzim kad neko mora da me čeka.

Znam koliko je ovo zapravo opasno po mene, pogotovo pošto sam se već vezala za njega. No ipak, ne mogu da ga odbijem.

•Feđa's pov•

"Odakle ti ovo mesto?", oduševljeno prelazi pogledom po restoranu, svakom detalju poklonivši bar trenutak svoje pažnje.

"Preporuka prijatelja", odgovorim joj uz osmeh, u sebi već zahvaljujući Neju na pomoći. Nismo baš tako dobri, ali ovih dana mi je pomogao i više nego što može da zamisli.

"Prelepo je", već je očarana ovim mestom.

"Nadajmo se da je hrana bar upola tako dobra", nasmejem se njenoj oduševljenosti, jer nismo ovde ni punih pet minuta.

"Da slučajno ne znaš portugalski?", upita kroz smeh, nakon što pogleda meni, koji je u potpunosti na portugalskom.

"Ma kakvi. Ali, ne brini, dobio sam preporuke i za nacionalnu kuhinju, tako da ne bi trebalo da bude problem", nije da se nisam spremio.

"Baš si na sve mislio", iako vidim da je zbunjena, osmeh je još uvek tu.

"Potrudio sam se", priznam, mada ni sam ne kapiram razlog.

"Izvini što pitam, ali je l' postoji neki razlog svemu ovome?", zbunjeno me posmatra, jer joj očito nije jasno otkud ovo. Nije ni meni.

"Ne znam", slegnem ramenima, tim postupkom je zbunivši još više.

"Vidi, Ksjuh, ne mogu da objasnim zašto imam potrebu da radim stvari, koje radim, jer ni ja sam ne shvatam", pokušam da objasnim, iako mi je neobjašnjivo.

"Veruj mi, razumem to bolje nego što možeš da zamisliš. Ni sama u poslednje vreme ne mogu da objasnim neke svoje postupke", ponovo odluta, razmišljajući ko zna o čemu.

"Kao šta na primer?", zainteresovano upitam, pa primetim da je iznenađena što sam je baš to pitao.

"Kao na primer mnogo toga što govorim kad sam u tvojoj blizini. Ili na primer to što sam tek tako spavala s tobom", poprilično otvoreno odgovori, što me obraduje. Znači da ima dovoljno poverenja u mene.

"Vidiš ni ja to ne mogu da objasnim. Niti mogu da objasnim osećaj krivice, koji se javio posle toga."

"Kaješ se?", samo na momenat mi dopusti da vidim da je povređena, a onda to vešto sakrije. Ali taj jedan momenat je dovoljan da shvatim da već neko vreme plešemo na samoj granici ludila. Sto posto sam siguran da ćemo povrediti jedno drugo, šta god da se desi.

"Ne, nisam to rekao. Osećam krivicu zbog nje, ne zbog tebe", pojasnim, koliko mogu, ali reakcija izostane.

"Ne želiš li da shvatiš zašto radimo to što radimo, zašto tako utičemo jedno na drugo?", postavim pitanje, koje mi je Ilja provukao kroz uši i koje ne želi da nestane iz mojih misli sve od tad.

"Kako planiraš da shvatiš?", u potpunosti se uozbilji, ni traga osmehu od malopre.

"Ne znam", slegnem ramenima, i sam frustriran zbog toga. Kroz misli mi proleti ono što je Ilja rekao.

Ne osećam ništa što bi reklo da želim bilo kakvu vezu s njom, ali šta ako je to jedini način da sve ovo što mi ne da mira nestane?