𝑃𝑜𝑟𝑢š𝑒𝑛𝑒 𝐵𝑎𝑟𝑖𝑗𝑒𝑟𝑒 ✅

•6•

🔝Ova slika će mi uvek biti jedna od dražih 🙈🔝

"Ksjuh!", ne znam ni sama kako, ali se u sekundi nađem u sedećem položaju, zbunjeno gledajući ka vratima, dok pokušavam da shvatim gde se nalazim.

"Izvini, ako sam te probudila, ali-", započne ljubaznim tonom, a onda odjednom utihne, iznenađeno posmatrajući nešto. Zbunjeno se okrenem, ne bih li shvatila o čemu je reč, pa se kao i ona iznenadim kad ugledam Feđu, kako spava na stolici pored mog kreveta.

Par trenutaka nijedna od nas dve ne progovara, s njim u centru pažnje, a onda ona, nakon prvobitnog šoka, nastavi sa započetim.

"Filipu nije dobro", obavesti me, pa nestane iz sobe, očito se osetivši neprijatno.

Dopustim sebi minut da dođem sebi, prisećajući se događaja od sinoć, pa se nateram da ustanem iz kreveta. Primetim da sam i dalje u odeći od juče, ali ne sećam se kako sam dospela ovde. Poslednje što pamtim je da sam zaspala u dnevnoj.

Presvučem se, pa krenem dole ka Filipu, ne dirajući Feđu. Iovako mi ništa nije jasno.

"Šta mu je?", upitam Linu, koja sve vreme zabrinuto posmatra brata.

"Samo je u jednom momentu počeo da povraća."

"Temperatura?", sad se već i ja zabrinem, jer nikad nisam bila u sličnoj situaciji. Ni samu sebe ne lečim kako treba, a treba o detetu da brinem.

"Idi, probudi Feđu", kažem kratko, nakon što odmahne glavom. Barem nema temperaturu.

"Je l' dobro?", iznenadi me, kojom se brzinom nađe u prizemlju, iako deluje nenaspavano.

"Lina kaže da mu je samo odjednom postalo muka."

"Da li je kojim slučajem jeo jagode?", upita me zbunjeno, a ja slegnem ramenima.

"Probudila me pre dva minuta", nakon mog objašnjenja, okrene se ka Lini i postavi joj isto pitanje.

"Moguće da je probao sok, koji sam pravila Evi", kaže uplašeno, a Feđa opsuje ispod glasa.

"Alergija", kaže tiho, očito dobro upoznat s Filipovim zdravstevnim stanjem.

"Ksjuh, ti ostani s njima ovde. Idem samo da se presvučem i vodim ga doktoru", obavesti me brzinom svetlosti, pa nestane na spratu.

"Nisam znala da će popiti. Pa zna da je alergičan", Lina počne da paniči, očito misleći da će je neko kriviti.

"Nisi ti kriva. Idi, zabavi njih dvoje, a ja ću ovde sačekati Feđu", zamolim je, samo da bi se odvojila od njega. Samo nam još treba njen osećaj krivice.

"Idem s tobom", obavestim ga, čim se pojavi u prostoriji, na šta se namršti.

"A njih troje?"

"Lina može da ih pričuva", predložim kao rešenje, ali ne deluje zadovoljno tim predlogom.

"Vidim kako može."

"Ne mogu da sedim kući, dok je on u bolnici", kažem odlučno, na šta on samo klimne glavom.

Izvadi telefon iz džepa, pa nekoga pozove.

"Dima, kod Kovaljčuka, odmah. Jako je hitno", i samo tako prekine poziv, ne davši sagovorniku priliku da se pobuni.

"Lina!", čim je pozove, ona se pojavi u dnevnoj.

"Za deset minuta će doći Dmitrij. Nas dvoje idemo s Filipom doktoru. Potrudi se da ne napravite neko sranje", možda za nijansu i pregrubo joj se obrati, pa uzme Filipa u naručje, rukom mi pokazujući da je vreme da krenemo.

"Nisi kriva", ponovim joj još jednom pre nego što izađem iz kuće.

A trebalo je da bude mačji kašalj.

•Feđa's pov•

"Dečak je u redu, zahvaljujući brzoj reakciji. Sreća pa ste upoznati sa alergijom od ranije", doktor mi se obrati uz osmeh, a Ksenija pored mene napokon odahne. Mislim da se u životu nije ovako uplašila.

Klimnem glavom i zahvalim se doktoru na pomoći. Odlučim da ponovo ponesem Filipa, iako je sad već mnogo bolje.

"Hvala Bogu, pa si bio tu", Ksenija napokon progovori, s primetnom dozom olakšanja.

"Zaboravila je da ti napomene, zar ne?", upitam frustrirano, jer je ovo bilo jako neodgovorno od Nikol.

"Prvi put čujem da ima alergiju. Da nisi bio tu, ja-", glas joj načisto pukne, pa primetim da su joj oči pune suza. Ne uspem ni da trepnem, a već poteku, kvaseći joj obraze.

"Hej, hej, sve je dobro prošlo. Nema razloga za tim", ponudim joj maramice, ali umesto da se smiri, još jače brizne u plač.

"Sasvim sam sjebana. Ne mogu ni o malom detetu da brinem", frustrirani ton mi da do znanja da ovo nije samo zbog Filipa.

"Vidi, ne znam kako se osećaš i kroz šta si prošla, i iskreno ni ne želim da znam. Ali jedna stvar mi je ipak jasna. Preoštra si prema sebi. Ne poznajem te dugo, ali dovoljno da znam da nisi kriva, za šta god da kriviš sebe. Tek kad to i sama shvatiš, neće te više mučiti košmari", iznesem pred nju sve što sam primetio otkako sam je upoznao, pa primetim užas na njenom licu, kad shvati da znam za košmare.

"Sinoć kad sam te preneo u krevet, pošao sam da izađem iz sobe, ali si počela da vrištiš. Mislio sam da ćeš se smiriti, ali celu noć si imala košar, i to bih rekao isti."

Prosto nisam mogao da je ostavim u takvom stanju. Pokušavao sam da je probudim i smirim, ali rekao bih da mi baš nije pošlo za rukom. U jednom momentu sam zaspao na stolici pored kreveta i iduće što pamtim je Lina i ukočen vrat.

"Neću nikome reći", dodam nakon što shvatim da me i dalje posmatra užasnuto.

"Hvala", kaže kratko, pa okrene glavu ka prozoru izbegavajući bilo kakav daljnji razgovor. Tišina i meni prija.

•Ksenija's pov•

"Je l' dobro?", Lina skoči na mene, čim prođem kroz vrata. Nemo klimnem glavom, pa krenem na sprat, potresena zbog činjenice da je neko saznao za moje more.

"Zdavo", okrenem se ka nepoznatom glasu, pa zaključim da je to sigurno Feđin prijatelj.

"Dima", pruži mi ruku, uz blistav osmeh, koju ja prihvatim, iako je jedino što trenutno želim da se bacim u krevet.

"Ksenija", ne uspem da se nasmešim, pa shvatim da je sigurno delovalo nepristojno s moje strane.

"Izvini, samo, imala sam težak dan", izvinim se, jer ne volim kad ljudi steknu loš prvi utisak o meni.

"Oh Dima, izvini što sam te probudio jutros, ali zaista je bilo hitno", Feđa mu se izvini, na šta ovaj klimne glavom, i dalje posmatrajući mene. Prvo se osetim neprijatno, a znam da sledi i napad panike, ako se ne sklonim odavde.

Bez ikakvog objašnjenja potrčim stepenicama ka gore, pa zaključam vrata za sobom, čim uđem u sobu. Pustim telo da sklizne niz vrata u olakšanju, pa zažmurim ne bih li se napokon smirila.

Koliko sam ja zapravo sjebana.