𝑃𝑜𝑟𝑢š𝑒𝑛𝑒 𝐵𝑎𝑟𝑖𝑗𝑒𝑟𝑒 ✅

•27•

🔝Još jedan u nizu razloga što ga volim 😍🔝

"Zašto ste se mučili?", upitam, nakon što me obaveste da su mi spremili žurku povodom rođendana.

Istina je da nisam raspoložena. Ne želim gomilu ljudi oko sebe, u trenucima kad se raspadam. Ne želim njega tu, a ubeđena sam da su ga zvali. Zašto ne bi, kad ne znaju ništa o našem odnosu?

"Nije mučenje. Zaslužuješ i mnogo više od ovoga", Ilja mi se nasmeši, a ja samo što ne prevrnem očima.

"Već sam vam rekla da nema razloga da mi se zahvaljujete. Tjoma i ja smo se slagali savršeno", to je istina. Nisam mislila da će biti tako lako čuvati dete, ali bio je divan.

"Ne samo zbog toga. Uvek si tu za nas. Želimo da znaš koliko to cenimo", sad se i Nikol uključi, pa ja ovaj put popustim pred ogromnom željom i prevrnem očima.

"Moglo je i bez žurke", znam da možda deluje nezahvalno, ali zaista ne želim žurku. Zapravo samo želim da me svi ostave na miru. Treba mi malo vremena sama sa sobom, da bih rešila ovu zbrku u glavi.

"Nije moglo. Pa rođendan ti je!", Nikol se namršti, očito iznervirana zbog mog ponašanja.

"Koliko ljudi ste zvali?", svarim nekako činjenicu da neću moći da se zavučem u svoju sobu i samujem, jer su pozivnice već odavno poslane. Jedino što mi sad preostane je da se pomirim s tom činjenicom i da preživim ovo što je lakše moguće.

"Ne previše, nekih pedesetak. Uglavnom momke iz kluba i reprezentacije i neke Nikoline prijateljice", zbog toga sam i bila protiv žurke. Uvek pozovu gomilu svojih prijatelja, koje ja ne poznajem.

"Je l' ne može da prođe bez mene?", ponovo pokušam da se izvučem, iako znam da to nije jedna od mogućnosti.

O da, pobegla bih sa sopstvenog rođendana.

"Ma daj, Ksjuh, to je tvoj rođendan. Jasno mi je da si iz nekog razloga užasno neraspoložena poslednjih sedmica, ali to je samo jedna žurka. Možeš toliko da izdržiš", kaže onim roditeljskim tonom, koji inače koristi kad treba klincima da naredi nešto.

"Nabavili ste vodku, zar ne?", okrenem se prema njima, pre nego što uđem u kuću, a oni zbunjeno klimnu glavom.

Ako ništa, bar mogu da se napijem. Možda će tako manje da boli.

•Feđa's pov•

"Dobro došao", Ilja me pozdravi uz osmeh, a ja zbunjeno lutam pogledom po ljudima oko njega.

"A gde je slavljenica?", nadao sam se da ću je videti. Ne mogu da se pomirim s tim da smo završena priča.

"Nemam pojma. Feđa, ona nije dobro", izgovori zabrinuto, a meni srce zastane na trenutak.

"Kako to misliš?"

"Ne želi nikog pored sebe. Delovala je ljuto zbog žurke, a onda je nakon ukupno deset minuta izigravanja domaćina, nestala negde s flašom votke. Ne znamo šta da radimo s njom", objasni, no ni ja ne znam šta da kažem.

"Ne znaš u kom je pravcu nestala, zar ne?", upitam, na šta on odmahne glavom. Uz uzdah krenem u potragu za njom. Pretražim celu dnevnu, ali nigde je ne vidim.

A onda mi pogled zastane na isuviše zanimljivom prizoru. Požurim ka bazenu, koliko me noge nose, jer kako trenutno izgleda, pitanje je trenutka kad će završiti u njemu. Zaljulja se na samoj ivici, ali umesto da padne u bazen, padne u moj zagrljaj.

Vodka se oseti na kilometar, a prazne flaše su svuda oko bazena. Rekao bih da je ipak bilo više od samo jedne flaše. No iako ne zna gde se nalazi, drago mi je što je vidim.

"Ti nisi normalna", kažem tiho, nakon što uspem da je smestim na ležaljku malo dalje od bazena. To je za njeno dobro.

"Oh, i ti si tu", osmehne se, kao da je sve super. Da je trezna, toga ne bi bilo.

"Srećan rođendan", čestitam joj, kao što je red, na šta ona zabije glavu u šake.

"Ne vidim samo šta ti ovde deluje srećno. Umirem, Feđa", sasvim me zbuni, svojim izborom reči. Ne dozvoli mi da progovorim, nastavivši sa svojom pričom.

"Duša me boli i sva se raspadam. Povredio si me. Kako si mogao?", ljuto me udari po grudima, ali se ja ni ne pomaknem. Znam da sve ovo govori samo zato što je pijana, ali ovo boli.

"Ti si mene prva povredila. Kako si mogla?", postavim joj isto pitanje, kao ona meni, a njeno raspoloženje se u sekundi promeni. Više nije ljuta, sad deluje povređeno.

"Nisam htela. Raspitivao si se o nečemu, što ne mogu da ti kažem", pogleda me slomljeno, na šta mi srce ponovo stane.

Kako možemo da budemo toliko loši, a u isto vreme i toliko dobri jedno po drugo?

"Zašto ne možeš?", osećam se pomalo loše što koristim njeno stanje, ali ako ne saznam sad, neću nikad.

"Ne želim da vidim gađenje na tvom licu", pođe da spusti pogled, ali joj ja to ne dozvolim.

"Aman luda ženska glavo, volim te", priznam joj nešto što sam shvatio proteklih dana. Razgovor s Iljom je imao veliki udeo u tome.

"Ne govori to!", stavi ruke preko ušiju, kao da ne želi da me čuje. Jasno mi je da moram da budem uporan, ako želim da promenim situaciju između nas.

Nežno pomerim njene ruke, pa ponovim istinu, koju mi je bilo tako teško da priznam.

"Volim te, Ksjuh."

"Ne možeš to da kažeš. Ne poznaješ me. Ne znaš kakva mi je prošlost", ustane, spremna da ponovo pobegne od mene. Neću joj to opet dopustiti.

Uhvatim je za ruku i povučem nazad sebi.

"Poznajem te dovoljno da znam da si ti sve što želim i sve što mi je potrebno. Zar to nije dovoljno?", držim je blizu sebe, svestan da će pobeći, ako je pustim makar na trenutak.

"To sad govoriš. Kad bi znao istinu, okrenuo bi se i otišao. Uvek svi odu i ostave me", primetim koliko je odjednom pogubljena i shvatam da sam ponovo pogodio bolnu tačku.

Svi njeni košmari, svi njeni napadi panike, svo njeno čudno ponašanje, sve je posledica te tajne, koju tako dobro krije. Tajne za koju misli da bi mogla da me otera od nje.

Ne kapira da nema toga što bi me oteralo.

"Onda mi ispričaj."

Još dva dela i kraj 😅 Prosto ne verujem da sam još jednu knjigu privela kraju 🙈

Volela bih da čujem vaše komentare, jer se i niste baš pretrgli ovaj put 😜