𝑃𝑜𝑟𝑢š𝑒𝑛𝑒 𝐵𝑎𝑟𝑖𝑗𝑒𝑟𝑒 ✅

•17•

"Vodim klince da vide Marakanu. Vas dvoje nećete s nama?", Ilja se pojavi na bazenu, gde smo nas dvoje od ranog jutra. Voda je topla, a i sunce je predivno. Pravi raj.

"Jednu Marakanu sam video i bilo mi je dosta za ceo život", Feđa odgovori pomalo neprijatno, zbog čega ga pogledam zbunjeno. Pa do malopre se smejao.

"Igrao je pre par godina, dok je još bio u Krasnodaru, protiv jednog srpskog kluba, Crvene Zvezde, i izgubili su. Njihov stadion je u narodu poznat kao Marakana. Zato se ovako namrštio", Ilja mi kroz smeh objasni razlog Feđinog iznenadnog ponašanja.

"A ti, Ksjuh?", sad i meni ponudi da krenem s njima, ali i ja odbijem.

"Znaš da mene fudbal baš i ne interesuje. Ali zato su bazen i sunce baš po mojoj volji", nasmejem se, nakon što primetim jedan uporan pogled, koji luta mojim telom. Prži jače nego sunce.

"Neće vam smetati da ostavimo Evu s vama? Ni njoj se ne ide."

"Ma kakvi. Gde bi nam taj đavolak smetao?", Feđa bude onaj brži, pa uz osmeh pristane da čuva dete ceo dan.

"Hvala", ode da izvesti Nikol o našim planovima, a nas dvoje ostanemo na istom mestu. Mislim da se ceo dan neću maći odavde.

"Ti baš uživaš ovde?", postavi pitanje, dok me i dalje pomno posmatra. Još uvek je jedini čiji me pogled ne plaši. Štaviše njegova pažnja mi jako prija, što mi je još strašnije.

"Ne možeš ni da zamisliš koliko. Svaki svoj odmor provedem ili u Sočiju kod mojih, ili u Moskvi."

"I svejedno nisi želela da kreneš s Nikol", primeti, a ja se nasmejem.

"Pričala ti je?"

"O da. Bila je ljuta, što si uopšte i pomislila da bi im mogla smetati", ispriča kroz smeh, a onda se uozbilji.

"Stvarno bi bilo šteta da nisi došla", ponovo me ostavi bez teksta. Priznajem, ne znam kako da se ponašam u njegovoj blizini.

"Bazen!", Eva se pojavi u pravom trenutku i dodatno nas ohladi, nakon što skoči bombu nadomak nas dvoje.

"Da slušaš Feđu i Ksjušu, inače ništa od dogovora", Ilja joj pripreti prstom, dok mu na licu i dalje blista osmeh.

"Važi, tata", dobaci mu sasvim ozbiljno, pa nastavi da pliva oko nas dvoje.

"Nisam znao da tako dobro plivaš", Feđa joj se obrati uz osmeh, najednom svu svoju pažnju usmerivši na nju. Izađem iz bazena i krenem u kuću da se osušim, ponovo praveći određenu distancu između nas dvoje. Samoj sebi više nisam jasna.

Umotam se u peškir, a punđu odvežem, pustivši tako kosu da pada preko ramena, kvaseći ih. Ne, nisam jedna od onih diva, koje ni slučajno ne smeju pokvasiti kosu. Nemam ništa ni protiv hlora. Kad imam priliku da uživam, trudim se da uživam maksimalno.

"Gde ti nestade?", upita me, zbunjeno posmatrajući peškir oko mog tela, nakon što se vratim do bazena.

"Po peškir", kažem kratko, pa priđem jednoj od ležaljki. Peškir skinem sa sebe, pa ga prostrem na ležaljku, a zatim se namestim uživajući u suncu. Ne mogu da se vratim kući, a da prethodno dobro ne pocrnim.

"Opet, opet!", Eva radosno vrišti, tražeći od njega da je ponovo popne na ramena i pusti da odatle skoči u vodu. Posmatram kako pravi kolut unapred, pa se osmehnem.

"Pre ćeš ti u vodu, nego na led", primetim, i dok se ona smeje, on me zbunjeno pogleda.

"Kakav led?", upita, jer očito nije u toku sa Evinom najnovijom željom za budućnost.

"Tata mi je obećao da će me naučiti da igram hokej", ona mu radosno kaže, a on me pogleda šokirano, sigurno se u sebi pitajući kakav ludak joj je to mogao obećati.

"Eva želi da se bavi hokejom, kao njen tata", pojasnim mu, uživajući pri tom u njegovom šokiranom pogledu.

"Zar nije lepši Ksjušin posao?", po prvi put mi se ne obrati punim imenom, a ja se naježim koliko dobro zvuči nadimak, koji nikad nisam naročito volela, kad ga on izgovori.

"A šta ti radiš?", okrene se ka meni, a ja ne izdržim da se ne nasmejem.

"Ona je doktor. Kad se tvoj tata ili neko drugi u timu povredi, ona ih leči", objašnjava joj, načinom na koji se deci pričaju bajke. Dobro se snalazi sa decom.

"Ali kakve to veze ima s hokejom?", mala ga zbunjeno pogleda i dok on pokušava da joj objasni, ja se smejem. Znam, nisam fer, ali šta ću kad mi je prizor zanimljiv.

"Pa Ksjuša gleda svaku utakmicu iz prvog reda. Zar to nije bolje nego da se lomiš na ledu?", upita je ozbiljno, trudeći se da je odgovori od hokeja. Ne znam zašto se toliko trudi, kad će se željeno zanimanje promeniti još milion puta dok dođe vreme da stvarno bira profesiju.

"Ali ja hoću da igram hokej", Eva se namršti, a on uzdahne, jer je toliko tvrdoglava. Odlučim da se umešam, birajući naravno njenu stranu.

"I to je super. Hokej je divan sport", i dok se ona radosno smeje, jer je neko napokon podržao njenu ideju, on me namršteno posmatra.

"Mislio sam da ćeš mi pomoći, a ne odmoći", izađe iz bazena i polako mi priđe. U par brzih pokreta osuši kosu, ali zato iskvasi mene, kažnjavajući me tako za to što nisam izabrala njegovu stranu.

"Nemoj da se nerviraš. Poželeće da bude i astronaut, i učiteljica, i predsednik, i pevačica, i još mnogo toga, pre nego što dođe vreme da zaista izabere svoj poziv", kažem znatno tiše da me Eva ne bi čula. Shvatila bi ovo kao izdaju.

"A i Ilja se već složio, pa pretpostavljam da je okej", čim spomenem Ilju, osmeh s njegovog lica nestane.

"Sve okej?", upitam radoznalo, jer mi se ne sviđaju njegove česte promene raspoloženja. Nešto ga očito muči.

"Sve super. Odoh da se obučem", i tek tako ode u kuću, ostavivši Evu i mene iza sebe. A mislila sam da smo mi žene one komplikovane.

•Feđa's pov•

"A i Ilja se već složio, pa pretpostavljam da je okej", kaže uz osmeh, tako skinuvši moj.

Znam da je glupo, ali u jednom momentu sam se osetio ispunjeno, kao da je u pitanju moja porodica, i ta pomisao me nije uplašila, kao što je to bio slučaj nekad pre. Praznina koju osećam nakon što sam se vratio u realnost mi je dodatni pokazatelj da želim porodicu, možda više nego ikad pre.

No plaši me to što ne mogu da vidim svoju porodicu ni sa jednom, sem s njom.