𝑃𝑜𝑟𝑢š𝑒𝑛𝑒 𝐵𝑎𝑟𝑖𝑗𝑒𝑟𝑒 ✅

•22•

"Jebote, kad pre proleti?", začujem Ksenijin razočarani glas, nakon što prođemo pasošku kontrolu.

"I? Kakvi su utisci?", Nikol je upita uz blistav osmeh, jer se toliko protivila polasku s nama.

"Divno je. Svaki trenutak ovde je prosto bio savršen", odgovori oduševljeno, dok je ja ispitivački posmatram. Proveli smo zajedno i više nego samo par trenutaka, pa me zainteresuje ono što je rekla. Da li je pritom mislila i na te momente?

"Mada nekako mi fali Moskva", doda uz blagi osmeh, iako je do malopre bila razočarana odlaskom.

"Još samo sedamnaest sati i bićeš nazad u Moskvi", obavestim je, a ona se namršti zbog dužine leta. Tako je to kad letiš s jednog kraja sveta na drugi.

"Ako me ponovo stave da sedim s nekom babom, ja ću načisto poludeti", zakuka, jer je u dolasku provela svih sedamanaest sati slušajući životnu priču neke babe iz Jaroslava.

"Ne brini, neće", utešno kažem, iako ne mogu da budem siguran da joj se stvarno ponovo neće desiti ista katastrofa.

Ja sam za razliku od nje dobro prošao. Istina, morao sam skoro ceo let da pričam o fudbalu i reprezentaciji, ali to i nije tako strašno.

"Ti si sedeo s fanom, baš te briga", prevrne očima, a ja slegnem ramenima, jer ipak nisam ja kriv. Nikol i Ilja su najbolje prošli, obzirom da sede s klincima.

"Obećavam ti, nećeš sedeti s nekom babom", dam joj svoju reč, mada ne znam kako ću je ispuniti.

"Eh, sad mi je lakše", prevrne očima, ali dođemo na gejt u tom momentu, pa prećutim ono što bih rekao.

"Hej, kume, moraš da vidiš ovo", Filip me povuče za sobom, pokazujući mi nešto na telefonu.

"Šta je to?", upitam zbunjeno, jer mi igrica baš i ne deluje poznato.

"Football Manager. Izabrao sam Lokomotivu", kaže oduševljeno, terajući osmeh na moje lice. Oduvek se ugleda na mene i iskreno jako je lep osećaj kad znaš da ti se neko divi. Filip je možda i glavni razlog što sam se vratio fudbalu, kad su svi mislili da ću odustati. Ne želim da ga razočaram.

"Da vidim postavu", nasmejem se kad ugledam svoje ime u prvoj postavi.

"A Farfan ništa?", našalim se, a on odmahne glavom.

"Njega sam prodao. Doveo sam Čalova, ali je on uvek na klupi", objasni mi kako je malo promenio tim.

"I? Šta kaže igrica kakav sam?", upitam zabavljeno, a on počne da mi diktira ocene objašnjavajući mi svaku posebno.

"Sve u svemu nisam loš, zar ne?", pogledam ga upitno, na šta mi se blistavo osmehne.

"Najbolji si", zagrli me, a ja mu uz osmeh uzvratim zagrljaj. Ponovo taj isti osećaj. Kao da sam ceo.

•Ksenija's pov•

Ilja, Nikol i klinci su ostali u trećem redu, a Feđa i ja krenemo pozadi. Pomogne mi da dignem ručni prtljag, pa se i sam smesti dva reda ispred mene. Zauzmem sedište pored prozora, čekajući da vidim s kim sam zaglavila ovaj put. Stresem se kad shvatim da ću morati da sedim s nekim dečkom, približno mojih godina.

Ovoga sam se užasno plašila.

I ponovo onaj osećaj nelagode, nakon što me dobro odmeri. Panično posmatram ljude oko sebe, tražeći bilo kakav znak sigurnosti. No ipak, ne mogu nigde da ga nađem.

"Ej, Ksjuh, zaboravila si telefon kod mene", Feđa se pojavi, baš u pravom trenutku. Uputim mu paničan pogled, koji je on izgleda dobro razumeo.

"Izvini, je l' mogu nešto da te pitam?", obrati se dečku, koji sedi pored mene, a ovaj klimne glavom, očito oduševljen što vidi zvezdu reprezentacije.

"Je l' bi mogli možda da zamenimo mesta? Vidiš, ne verujem da mogu da izdržim ovako dug let odvojen od svoje ljubavi", odglumi kao za Oskara, pa dečko, još uvek pod utiskom, pristane da zameni mesto. Feđa mu se zahvali uz pristanak da mu da autogram, pa se smesti pored mene.

"Jesam ti rekao da nećeš imati problema?", ponosno se nasmeje, jer je održao reč, a ja mu nisam verovala.

"Hvala", iskreno mu se zahvalim, jer sam već mislila da ću doživeti napad panike.

"Ponovo si se tresla", primeti, a ja skrenem pogled ka prozoru. Ne mogu to da mu objasnim. Kako je moguće da s njim ne osećam ništa od toga?

•Feđa's pov•

"Lep ste par", recimo samo da izgleda da Ksenija baš privlači babe. Čim se smestila pored nas, počela je s pričom, ne gubeći ni trenutka.

I dok Ksenija crveni, jer je ovo za nju još jedna neprijatna situacija, ja se iskreno nasmejem.

"Hvala vam puno. Nismo baš dugo zajedno, ali jako mi je stalo do nje", uživim se u ulogu, zbog čega zaradim Ksenijin zbunjeni pogled. No babi se ova predstava izgleda mnogo sviđa.

"A kako ste se upoznali, ako smem da pitam?", veoma se zainteresuje za našu ljubavnu priču, a ja uključim maštu, smišljajući što bolju priču.

"Kod zajedničkih prijatelja", najbolje laži se zasnivaju na istini.

"Od prvog momenta kad sam je ugledao, znao sam da će mi promeniti život", pomislim da sam možda malo preterao sa patetikom, ali mi babin osmeh kaže da je sve sjajno.

"Ona se inače plaši aviona, pa je zato ovako tiha", objasnim kad primetim kako posmatra Kseniju. Istina, mogla je i ona malo da se uključi.

"Ne brini, ljubavi, sve će da bude u redu. Ja sam tu", zagrlim je i spustim nežan poljubac u kosu, zbog čega opet pocrveni.

"Zaista nemaš čega da se plašiš. Ja često letim ovom linijom, pošto imam sina u Brazilu", i baba se uključi u misiju tešenja moje devojke, koja se napokon malo oslobodi, pa mi uputi jedan ljutit pogled.

"Ne verujem da si me nagovorio na ovako dalek put. Zar me ni najmanje ne voliš?", uključi se u predstavu, izazivajući me da izgovorim reči, koje nisam uputio nikom još od Sonje.

"Zar sumnjaš u moju ljubav?", izbegnem da izgovorim te dve reči, pa se okrenem ka babi pored mene.

"Recite, gospođo, zar vam deluje kao da je ne volim?", uključim babu u našu lažnu prepirku, a ona odmah iskoristi datu priliku.

"Iskreno, gospođice, imali ste sreće. Na kilometar se vidi da vas dečko ludo voli", i dok se baba zadovoljno smeška, jer ju je neko napokon pitao za mišljenje, nas dvoje se zgledamo, odjednom svesni težine njenih reči.

Uloga je najednom prestala da mi bude zanimljiva.