Ispravna greška

Prvi deo

Nije bio siguran po koji put već za redom prevrće po papirima na svom radnom stolu, zagušljive i male kancelarije.
Njih petorica, tražili su grešku koja se potkrala, ne samo jednom od njih, već ostalima u firmi u kojoj su radili. Oni su bili tek sitni zupčanik celokupne mašinerije moćnog kolektiva, ali dovoljno je bilo da se kod njih greška provuče i kolektiv se na nogama klima.
Pratio je cifre, pratio je izveštaje poslovanja poslednjih šest meseci, došao je u situaciju da svoga direktno pretpostavljenog na kraju proverava, kao što je šef proveravao njega.
Nije bio najmladji u toj skupini ljudi, ali jeste bio medju mladjima, te možda i manje umoran od posla i rada.
Oči su ga pekle, slova i brojevi su mu pred očima igrali, pokušavao je da vidi, ali video nije.
Ni bele mačke, ni žute značke.

-Eureka, Uroše!- čuo je glas svoga kolege koji je nešto našao.

-Kakva eureka, čoveče?- pitao je držeći se za koren nosa pokušavajući da predupredi pulsirajuću glavobolju
-Mislim da sam pronašao grešku. Imamo jedan izvod o uplati, ali ne i potvrdu transakcije. Zoran je prevideo, ovo je njegov potpis

Ni Zoran nije bio mlad radnik. Niti neiskusan. Previd u dokumentaciji sigurno je bio mahinalan, ali nedostatak sredstava po transakciji na računu bio je veliki.
Nije bilo reči o par desetina hiljada, ne, u pitanju su bile stotine. Stotine hiljada koje su se netragom zagubile u bankatskom sistemu.
Mogao je biti pogrešan broj na uplatnici. Ili pogrešan broj računa. Jedan broj, jedna crtica značili su mnogo. A jednostavno, mogla je biti i podvala, sa novac nikad nije ni bio namenjen da se uplati...

-Treba neko da ode do te firme i potraži uplatnice ili izvode, ako imaju trajni nalog. Moramo da proverimo, ako je novac zalutao, gde je zalutao. Ako nije uplaćen, zašto nije uplaćen- konstatovao je gledajući u ostalu četvoricu.

Nikome se nije mililo. Nisu bili raspoloženi za bilo šta drugo do sedenje u kancelariji. Jednostavno, mrzelo ih je. S druge strane, tražiti iglu u plastu sena, kao što su upravo radili, samo na drugom mestu, u tudjoj firmi bila je jedna ogromna glavobolja.

A kola se lome na nekome. Uroš je osećao da će se kola upravo slomiti na njemu.

Ima dvojicu starijih kolega, što po stažu, što po godinam.
Jednog, sa kojim je skoro vršnjak, ali nema dovoljno staža. Medjutim, bez obzira koliko je baš taj kolega bio pogodan da upravo uradi to što je zahtevao posao od njih, nije mogao. Kod kuće, čekali su ga blizanci i besna žena koja ne može sve sama.
Peti medju kolegama bio je pripravnik. Mlado, tek ispiljeno čeljade koje je moglo samo zbog nedostatka iskustva da bude preveslano od strane iskusnijeg ekonomiste ili pravnika. Znanja je imao, iskustva ne.

Zato je Uroš znao, kola se na njemu lome.

Još malo je vremena ostalo do kraja smene. Greška je pronadjena, što je najbitnije, a već narednog dana, imao je u planu, otićiće do glavne kancelarije te famozne firme i potražiti papire na uvid.
Nije imao u planu da se toga dana više opterećuje poslom. Nije mogao.

Već su ga i posao i obaveze gušile, jedino što je želeo je da ode na pivo sa ortacima i pogleda utakmicu čiji prenos će biti te večeri. Nakon par piva, otpešačiće kući, da provetri glavu i na kraju se skljoka u krevet.

Takav mu je plan bio, ponavljao ga u glavi dok je vozio polako ka višespratnici u kojoj je bio njegov stan.
Parkirao se pred samim ulazom i krenuo je dalje.

Na petom spratu, lift se zaustavio, a jedini u njemu bio je Uroš.
To je bio njegov sprat, tu je bio njegov prazan stan.

Bezvoljno je otključao vrata, te svoju prolećnu, tanku jaknu bacio na prvu slobodnu stolicu u trpezariji, odvčačeći se do kuhinje da upali aparat za kafu i pripremi neki zalogaj.
Zbog posla, nije stigao da jede, da ruča, tako da mu je taj zalogaj bio potrebniji nego odmor.

Na tanjir, spustio je parče barene piletine, nešto povrća koje mu je majka zamrzla, te ga on samo ppdgrejao i krišku hleba. Gledao je onaj tanjir, želeći da je na njemu možda prženi krompir ili veliki burger, ali je od svojih želja ubrzo odustao.
Doneo je odluku, bar će se hraniti zdravo, ako već ne stiže zdravo da živi. Ako ga već posao jede, paziće šta on jede. Tu odluku je sprovodio već mesecima i već je osećao da je odmorniji, za početak.

Natočio je kafu u šolju i krenuo na terasu kako bi na miru jeo i uživao u pogledu.

Sa zadnjim gutljajem kafe, ugasio je pikavac i dalje zagledan u ogradu pred sobom.

Pogledao je na sat.

Već je prošlo sedam sati i bilo je vreme da se na brzinu istušira i zadah kancelarije pusti da ode sa vodom u slivnik. Želeo je da se osveži, pre nego li krene do sport kafića, gde su ga čekali prijatelji, pivo i fudbalska utakmica...

Ušao je u već zadimnjen lokal i u uglu igledao je tri poznata lica. Četiri krigle piva pred njima govorile su da je očekivan...

-Izašao iz pećine, a brate?- nasmejao se kada je čuo jednog od svojih najstarijih prijatelja
-Nestalo mi betmen odela, pa sam ih nosio na hemijsko čišćenje.- odgovorio je u šali.

Seo je na mesto koje su mu odredili i pomno pratio razgovor.

Glavna tema, nema se posla, za njom išle su i ostale jedna za drugom, ali nije mu bilo do priče. Ne te večeri. Utipljen od umora, samo je čekao da sudija svira penal, jer mu je i sama utakmica već išla na živce.
I prijatelji su mu išli na živce.

Slušao je njihove trivijalne probleme, stalno se žaleći na ono što imaju, ne pitajući se šta bi bilo da to nemaju.
A šta je Uroš imao?

Osim posla koji ga je gušio i stana koji je dobio u nasledstvo od dede, nije imao više ništa.
Ozašao iz veze koja je u samom startu bila osudjena na propast, bio je sam. U praznom stanu, ni kučeta ni mačeta...

-Srećom imaš rešenu egzistenciju i krov nad glavom- govorili su mu mnogi, ali on to nije tako video, kao što nije video ni kada mu kažu da je njegov život u njegovim rukama. Da ne zavisi od drugih.

Ne, on je na stvari gledao drugačije.

Bio je željan tople ruke na svom dlanu, mekih usana na njegovom obrazu, ženske ruke u njegovom životu. Želeo je da kada dodje kući, stan mu ne bude prazan, već ispunjen zvonkim smehom.

Nije bio probirljiv. Naprotiv, nije tražio lepotu fizičke spoljašnosti. Tražio je razgovor, prijatelja, poverenje. Tražio je poverenje na prvom mestu. Toplinu pogleda. Nežnost. Poštovanje.

-Too!- njegove misli prekinuo je momak koji je sedeo iza njih, viknuvši kada je njegov favorit dao pogodak

-Momci, moram da krenem!- rekao je ostavljajući naovčanicu na stolu za nepopijeno pivo
-Kuda? Brate, nema te nedeljama, sada bežiš kući! Šta se dešava sa tobom?

-Umoram sam! Vidimo se za vikend?- nije hteo više da razglaba, već je brzo napustio kafić.

Koračao je lagano, tih nekoliko blokova razdaljine izmedju kafića i njegove zgrade.
Jedva je dočekao da se istušira i zaboravi celokupni razgovor koji se oko njega vodio te večeri. Svi su se žalili, niko nije bio zadovoljan.

Utonuo je u san. Sam. Potpuno sam u prostranom bračnom krevetu...

~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Ivi