Ispravna greška

Jedanaesti deo

Lakoća tela preko koga je osećala blagi povetarac svežeg vazduha, mekoća podloge na kojoj je ležala i tek lagani bol u grlu...
Miris cimeta i višanja i setila se kolača koje je dobijala kao mito da bi jela normalnu hranu onih dana kada je bila bolesna, kada ju je grlo isto ovako bolelo...
Dašak ružine note kroz vazduh i setila se majke...

Njenog mekog dodira na njenoj ruci dok je tim dodirom govorila kako će sve biti u redu, njenih mekih usana na njenoj slepoočnici kada ju je na počinak ispraćala.
Setila se i nežnog glasa, melodičnog kada joj je govorila koliko je ponosna na nju...

Tek dašak svežeg vazduha, preko njenog tela, podsetio je da više nije mala, da više nije dete u domu svojih roditelja...
Bol u grlu postajala je jača, neprijatnija, intenzivnija...
Tek bol u grlu je natera, da ruke pomeri ka licu i vratu, da opipa vrat i bude sigurna da na njemu više omče nema...

Videla je Dragutina, prepiznala ga je kada je iz auta izašao sa onom grdosijom, bilo joj je jasno koga je Aleksa imao u odboru. Tada, sve joj je došlo na svoje mesto.
Dragutin je bio taj preko koga su njenog oca ucenjivali....
Namakla je omču na vrat i odgurnula stolicu njegovim sledećim korakom ka njoj i bol koju je osetila bila je neverovatno jaka.
Devojke su bile daleko...
Ali kroz maglu i zadnji pogled videla ih je kako dotrčavaju.
Telo joj se koprcalo, ruke su grabile omču, ruke su pokušale vrat da oslobode, ruke i mozak su se borili, srce se borilo, inat se nije dao...
Znala je da bez nje firma ostaje odboru. Neće pasti Aleksi u ruke.
Neće je uništiti svojim prljavim poslovima. Neće je upropastiti...
Bez nje, svima je bolje...

Ruke su se opustile, mozak je popustio i predao partiju...
Srce je kucalo
Slabo
Slabije
Još slabije
Jedva...

Osetila je da lebdi
Hladnoću
Dodir na grudima
Bol u grlu
Buku u ušima...

Onda se probudila u sterilnoj sobi sa ortopedskom kragnom na vratu...

Taj nežni dodir na ruci svojoj koji je osetila bila je cev infuzionog rastvora, da joj telo hrani, mirisi koje je osetila bili su od ljudi koji su u sobu zalazili dok su je obilazili, a glasovi... Glasovi su bili prijatelji njeni koji su je čuvali...

U uglu sobe, u jednoj rasklopljenoj stolici, sa sklupčanim nogama poda sobom sedela je sitna prilika, njena poznanica Mrvica.
Ionako sitna, sada još sitnija tako kao mačka sklupčana, čekala je i pazila da se Sara probudi...

Iz košmara medji svesne ljude vrati...

Pokušaj govora, puštanja glasa iz Sarinog grla više je ličilo na krčanje starog gramofona, ali to je bilo sasvim dovoljno da se Mrva trgne i skoči na noge.
Da joj brže-bolje pridje i pruži čašu vode...

-Mala, ne pričaj... Štedi glas. Boli te i tek će te boleti. Imaš kragnu, povredila si grkljan.

Sara ju je gledala u oči i samo klimala glavom. Bila je svesna šta je uradila, ali je čvrsto iza svoje odluke stajala.

Hiljade pitanja tražili su put van, da se čuji i budu postavljena. Hiljade pitanja stajalo joj je u očima i hiljade upitnika zajedno sa njima.
Brinula je za Anju, za Crnku, brinula je za sve i naposletku, brinula je za Uroša.
Nadala se da Aleksa nije došao do Uroša, da ga nije našao, povezao i svoje prljave, bolesne šape položio na njega.
Nadala se da je makar on ostao bezbedan, makar on kao tihi podsetnik da na svetu i u svetu kakav je Sara poznavala postoje još uvek čestiti i dobri ljudi, pošteni i normalni.
Da nije ceo svet otišao u neku drugu stranu pohlepe, prevare i mržnje.

Najviše je u stvari brinula za Uroša. Možda i više nego što je želela...

Usnama je formirala oblike. Čas kružne, čas razvučene, pokušavala je bez glasa govoriti, a opet objasniti svako pitanje ponaosob.