Ispravna greška

Deveti deo

Prodoran zvuk klasičnog zvona telefona parao je tišinu dugačkog hodnika betonom i metalom optočenog.
Aleksa je žurno prilazio jednim od vrata sa južne strane, one iste gde je bila i prostorija u kojoj je bio Uroš.
Ranije toga dana, negde oko podneva, posetio je Uroša, taman toliko da se uveri koliko ga je sunce i nedostatak vode i hrane oborio.
Ali taj prokletnik koji mu je pomrsio konce, bio je čvrst kučkin sin!

*Molim!- izdrao se javlajući se na nepoznati broj, dok je pred sobom posmatrao žensku priliku
*Sara je mrtva!- čuo je sa druge stane i razvio osmeh na lice...

Nije ništa odgovorio, već krenuo da se smeje sa takvim olakšanjem, takvim zadovoljstvom, kao da su mi sve želje ostvarene...

Devojka vezana za stolicu pred njim, pocepane majice i rastrzanog grudnjaka, u nekada belim gaćicama gledala je predstavu koju joj je prikazao.
Nasmešila se podizajući blago svoju rasečenu usnu, ni u jednom trenu ne otkrivajući koliko je bole rasekotina ili od udaraca podule oči.
Plavetnilo njenih očiju, bilo je izražajnije prisustvom modrica, dok joj se iz nosa slivala krv...

-Kurvice, čemu se ti smešiš? Moji su razlozi za slavlje veliki, ne znam čemu se ti raduješ?

-O, prepametni... Radujem se tvojoj propasti!
-Misliš svojoj propasti? O, kurvice, pa Sara je sve posložila za mene i servirala mi na zlatnoj tacni! Vidiš, imam venčani list...

-Imaš falsifikat! Njen potpis postoji u arhivi suda, baš iz tog razloga...-reče Anja smireno, dok je olizivala krv sa usana- Misliš da je otac nije osigurao?

Krv mu je uzvrela.
Bio je besan.
Bio je ljut.
Pesnicom je udario Anju po sred brade...
Bio je napaljen.

Pogledom punim prkosa, Anja je pljunula u njegovom pravcu, zatim nastavila da se smeši. Bezobrazno. Pokvareno. Iz inata.
Ako je Sara zaista mrtva, ako ju je zaista našao preko njenog telefona, onda joj jedino preostaje da mu načini pakao od života, pre nego li pokuša da je ubije.
Mogao je da pokuša.
Niko ne kaže da bi uspeo.
Ili bi možda i uspeo.
Ali, Anja se ne bi predala bez borbe

-Zlatna tacna, kažeš...-nastavila je da provocira, dok je ruke vrtela iza jedja pokušavajući da šake oslobodi lisica.
Bile su jako uske...-Zlatna tacna za zlatnog dečka...- ponovo je pljunula krv...

Udario ju je još jednom. Ovog puta, udario je šamar.
Zvuk pucanja kože o kožu, brideći dlan i trzanje u stilizovanim pantalonama za Aleksu je značilo samo da će se kasnije iživljavati nad nekim ženskim, pokornim telom, koje svojevoljno prihvata takvu ljubav... Nije mu bilo zadovoljavajuće. Više je voleo kada plaču

-Još!- procedila je Anja kroz zube...

Još jedno "pljas"

-Još!

Novi udarac naterao je da zabaci glavu pozadi. Skoro da su joj oba oka bila zatvorena, ali i dalje je prkosila.

-Još! Pa dodji da ga izdrkaš ispred mene, majku ti jebem nenormalnu!- vikala je koliko joj je snaga davala. A snaga je bila na izmaku. Ostao je samo inat

-Hoćeš još, kurvice? Hoćeš možda tebe da jebem kao tvoju dragocenu drugaricu? Hoćeš i ti da plačeš poda mnom?

Anja je stiskala zube... Morala je da izdrži. Nadala se nemogućem, nadala se da nije onako kako izgleda...

-Ne bi znao šta da radiš sa mnom, kada bih pred tebe legla sa raširenim nogama, bolesniče jedan- bila je uporna, znala je, njegov okidač su crveni tragovi na ženskoj koži, masnice, modrice i tragovi krvi...

-To ćemo još videti!- prosiktao je kroz zube, te vratio svoj osmeh hiene na lice i krenuo van...

Jedno nečujno kvrc, značilo je još malo do uspeha, Anja je to znala... Lomila je svoje palčeve, stisnutom vilicom, bez glasa... Još malo...

Uroš je čuo smeh kako dopire iza zatvorenih vrata, zatim na istim vratima ugledao i Aleksu.
Bio je besan, ali i zadovoljan. Činilo mu se da se odbrojavaju sekunde do trena kada će otići Bogu na istinu. Uroš se nadao...

Aleksin zakrvavljeni pogled, širok osmeh zadovoljstva, značili su Urošev siguran kraj.
Odavno dehidrirao, sa bolovima u trbuhu što od gladi, što od nemogućnosti da mokri, već su krenuli da ga iscrpljuju, a tako je malo vremena prošlo kako se nalazi u ovom podrumu.
Drama u koji se nevoljno uvalio bila je filmaska, samo što filmske efekte imala nije.
Nije bio pun snage.
Nije bio nadprirodno nabijen energijom.
Nije bio moćan, nakon nedostatka hrane i vode, prvenstveno vode...
Bio je malaksao.
Ni mozak mu više nije funkcionisao kako valja.
Gubio je svest od vrućine i žedji često...

A Aleksa se smejao...

-Sada sam već bolje volje nego ranije danas kada smo se videli! Tvoja kurvica je precrtana i obrisana! Sutra je tvoj red... Danas, dobićeš poslednji obrok, ja častim, od sutra sam bogat čovek, a ti ćeš mrsiti samom djavolu planove u pakli, a ne meni!

Uroš je blago nakrivio glavu na stranu, još uvek ne verujući u ono što čuje. Sara je ostala nezaštićena, Anja je negde zarobljena, možda i ubijena, pitao se, gde su one dve devojke koje je upoznao, zašto nisu bile sa Sarom... Neke stvari čak i njemu na ivici zdravog razuma nisu bile u potpunosti jasne, ali tako lako da ju je našao, pa još i likvidirao... Mogao je samo, ako je bila apsolutno sama...

-Znači, dočepao si se svega!- izgovorio je naposletku- Kaži mi, ko je mene namestio? Miladin ili Zoran? Ili Saša kome je ugovor istekao?

-Pa ne radim ja sa nesposobnima! Sve vreme je tvoj drugar Zoki za nas prao fakture. I novac, kad zatreba. Mogao je bilo ko da ode taj dan i preuzme Saru umesto "njihovog kontakta", ali ti si se namestio sam. Šta da ti kažem, koleteralna šteta! I nije mi te žao, u opšte! Morao si da zasereš. Lepo bi ti prosvirali još taj dan metak u čelo, sada ne bi patio. Nema veze... Da ručkaš, pa idemo pa-pa!- smejao se Aleksa Urošu u lice, sve vreme pokušavajući da ga iznervira.

Krenuo je ka vratima, uhvatio bravu, ali djavo mu nije dao mira. Morao je da posoli još malo zlobe...

-Nadam se, mali, da si se dobro istrisao u njoj, jer je njena pička zlatna! Poslednja koju si probao u životu!- procedio kroz zube i nestao u hodniku

Uroš je vrio u sebi.
Nemoćan da pomogne ni sebi, još manje sada Sari, jedino što je mogao je da iz besa treska celo telo zajedno sa stolicom za koju je vezan.
Ni to mu nije pomagalo.
Ni malo.
Stolica kao i konopci nisu popuštali, samo su se još više urezivali u kožu pod trenjem.

A vrućina je bila paklena...
Bol postajala neizdrživa.
Sa poslednjom kapi znoja koja mu je čelom putovala, slopio je oči, ponovo gubeći svest...

~~~~~~~~~~
Ikac