Ispravna greška

Osmi deo

Prohladno jutro jedne sasvim obične letnje subote i devojka koja na tremu brvnare sedi umotana u ćebe, čekajući da se prašina oko njenog života slegne i da napokon može da se skloni odavde.
Jedino društvo pored dosadnih veverica i upornih sojki je jedna mala lisica i dve devojke koje je nedelju dana ranije upoznala.

Sela je u autobus, kačketa navučenog preko očiju krila je suzne oči i uplašen pogled.
Njen nestanak biće jedino pravo rešenje, ne samo po njen život, već i za ostale živote.
Htela je da se skloni kod daljih rodjaka na par dana, ali je suprotno tome uzela mobilni žene pored sebe i pozvala te rodjake, zamolila da joj na autobuskoj stanici dostave nešto novca kako bi krenula dalje...

Još dalje nego li što je mislila.

Našla je idealno rešenje uz konsultaciju sa Anjom. Podnožje planine veoma, veoma daleko. U pratnji Mrvice i Amazonke...

Zašto ne Anje?

Zato što su godine prošle kako je neko video Anju. Ona je polako postajala duh, bez lika i tela, samo je od nje ostao glas.
Njeno lice nije volelo da bude vidjeno. Njeno telo takodje. Ni Sara je dugo nije videla...

Pogubljena u svojim mislima, šetala je s jednog kraja sveta na drugi, prisećajući se svega što je ikada radila.
Bila je dete, pa devojka, posle toga umalo žena.
Bila je zaljubljena, a zatim svoju zaljubljenost ispaštala.
Ucenjivana i uništavana, uspela je da skove plan i kontaktira Anju, zatim i da svoj plan sprovede u delo.
Savršen plan, savršeno izveden.
Osim što je u svojoj savršenosti imao grešku.
Imala je krticu, ali nije znala gde!
Sada, skoro već nedelju dana kako sa dve devojke provodi vreme, večito zagledana u nepregledna polja pred sobom, preispituje svoje odluke i korake. Razmišlja dok je zagledana u šumu koja je sa proplanka sakriva, zagledana i u lepotu koju ne bi doživela...

Zalo je u misli ponovo vratila Uroša.

Pogled joj je pao na sam trem i kotur konopca koji je usamnjeno stajao tu... Kako bi sve bilo drugačije da je nije spasio onog dana? Da se baš on, tako prizeman nije pojavio u stanu?

Dodirivala je konopac koji je već ugnjezdila u svoje krilo preko ćebeta i nastavila da razmišlja o nitima koje su ih tada povezale.
Šta je bilo to, to jako kao malj, što ih je po sred glave udarilo?
Kako definisati te spone kojima su se povezali i prepustili?

Nije to bila čista požuda... Ne to je bilo sirovije od požude. Bilo je iskonsko, duboko, žestoko...
Konopac joj je skliznuo s krila, kada se promeškoljila u stolici na kojoj je sedela.
Sećala se Uroševih dodira i njenih uzdaha. Sećala se svakog pokreta...

Nelagoda koja se javila, bila je daleko od nelagode. Sećanja su bila živa, terala su je da oseća, da pamti svaki njegov pokret unutar nje, na njoj, po njoj.
Svaki poljubac kojim joj je nago telo umivao, svaki pogled kojim ju je obožavao
Svaki prodor koji je učinio svojim kopljem u osvajanju njenih teritorija i skrivenih osećaja.

Zanemarila je konopac koji je do pre par trenutaka držala u krilu, njegov pad, usresredila se na svoje misli i bolno, mučno bolno sećanje na ogroman užitak koji je iskusila
Spustila je ruku na svoje skute, te lagano pomerila porub kratkih pantalonica od starih farmerica načinjenih.
Smetao je taj porub.
Dodirivao je.
Dražio i grebao, baš poput Uroševih usana i zuba dok joj se s klitorisom igrao.
Otkopčala je prvo, za njim i drugo dugme pantalonica, a ostala su se otkopčala sama, kada je ruku zavukla ispod njih i otišla pravo pod pamučne gaćice.
Lagano, jagodicom prsta, dodirnula je nabrekli klitoris, zatim još nežnije prešla preko ivica usmina.
Zadrhtala je od osećaja, od sećanja...
Još uvek joj je pred očima bio njegov pogled pun požude, a onda i pun razočarenja kada je krenula ka autobusu.
Prevukla je prst preko klitorisa, zatim zavukla u svoju mekoću puštajući sa usana tihi uzdah, sakupljajući svoje sokove, svoju želju koja se samo od pomisli na Uroša javila.
Ponovo je pažnju usmerila ka klitorisu, tom divnom spletu nerava, lagano ga pritisla i blago prstima zarotirala.
Još jedan uzdah, praćen drhtajem, jedno dahtanje propraćeno stenjanjem i na kraju jecaj kojim je prelomila tišinu oko sebe...

Suze su joj se slivale niz obraze, poražena osećajima, sećanjima, nadom i snovima, znajući da ni nade više nema...
Svoj trenutni užitak posvetila je Urošu i sećanju na njegove poljupce, zatim drhtavim dalanom dohvatila je konopac i nastavila da ga gladi na krilu...

Vreme je teklo...
Sekunde su trajale suludo dugo u iščekivanju devojaka da se vrate.

Svako malo, pogled je bacala ka šumi u čijem pravcu su devojke otišle, sada se nadala da će se odatle i vratiti.
Nadala se, jer nije želela da ostane sama, jer kada je sama ona razmišlja, a kada razmišlja, tada joj svakakve ideje padaju na pamet...

Nadala se, snivala, čekala, iščekivala... U jednom momentu čak maštala... Onda, više ništa od toga, jer joj je um bio pokoren. Njen um krenuo je da sklapa nesklopivo i povezuje nemoguće. Njen um dobijao je ideje, njen um je ludovao.
Sada nije želela da joj misli igraju igrice. Sada je želela bistrinu misli...
Sada joj je trebao momenat rasvetljenja, poput onog momenta kada je skovala plan i pobegla od Alekse. Tada je bila bistrog uma...

Zvuk automobila privukao joj je pažnju. Zvuk se približavao, znala je to, baš kao što je znala da osim neregistrovanog taksija kojim su do brvnare stigle, ni jedan drugi automobil nije imao razloga da se primakne ovoj šumi kilometrima u prečniku.
Pogledala je ponovo u konopac, pa zatim ponovo prema šumi.
Zvuk je bio sve bliži, a devojaka ni na vidiku...

Još samo malo, činilo joj se vremena je imala dok nepoznati i neželjeni gosti ne zakucaju na njena vrata...
Još samo malo...

Iza drveta, ugledala je dve prilike, ali su obe bile prilično daleko, a zvuk automobila sve bliži...

Podigla je ruku u vazduh, nadajući se da primete njen uzdignuti dlan i dozivanje da ubrzaju hod.
Nadala se da će stići na vreme, a pre tog famoznog automobila.
Nadala se...
Nadala se o da je Anja dobro... Da su je pronašli na neki drugo način, ne preko Anje... Nadala se, da je Anja živa, jer je ne bi izdala ni na samrti!
Nadala se...

Prebacila je konopac preko grede i u rukama zadržala omču...
Devojke su trčale, ali su i dalje bile daleko... Automobil je već bio na samom prilazu okućnice i Sara je znala, njeno vreme na kugli ovozemaljskoj je isteklo...

Popela se na stolicu i omču prebacila preko glave namaknuvši je na vrat...

Iz automobila izašla su dva muškarca. Jednog je poznavala kao jednog od ljudi iz upravnog odbora firme svoga oca, a drugog nikad ranije nije videla. Sada je znala ko je učestvovao u ucenama...

Krenuli su da joj prilaze, a ona je samo zategla omču.
Sledećim korakom nepozvanih ljudi, izmakla je stolicu na kojoj je stajala i neno telo koprcalo se u vazduhu.

Glasan zvuk prelomio je vazduh.
Pucanj iz pištolja zaustavio je u mestu dvojicu muškaraca dok su devojke trčeći prilazile Sarinom nepomičnom telu zakačenom o strop
Visoka devojka skidala je Saru sa vešala, dok je Mrva, sa dva pištolja u rukama, obojicu držala na nišanu.
Na tren, devojke su razmenile poglede.

-Aleksini ljudi?- izgovorila je plavuša ledenog pogleda više kao konstataciju gledajući naizmenično u Sarino nepomično telo na tremu i dvojicu muškaraca

Ćutali su.
Iako naoružani, znali su da je verovatnoća da potegnu pištolje i pogode mete mala, jer su se već na nišanu našli.
Nisu želeli dalje da provociraju situaciju. Sara im je trebala živa, a ona...

Plavuša je ponovo pogledala ka visokoj brineti koja je diskretno odmahnula glavom.
Stegla je vilicu shvativši šta to znači...

-Javite Aleksi...Sara je mrtva- reče plavuša te krupnijem od njih dvojice dobaci mobilni telefon

Muškarac je izabrao broj...

-Sara je mrtva!- reče i dočeka ga gromoglasni smeh...

Veza se prekinula i tada je pogledao plavušu u oči, na sekund primetivši brinetu kako se smeši...

-Sada ćemo Vam jebati mater!- reče visoka brineta, masirajući Sarine grudi...

Shvatio je ...

Latio se pištolja...

Plavuša je bila brža...

Dva pucnja i obojca su ležala mrtva...

~~~~~~~~~~
Ivi