Ispravna greška

Sedmi deo

Metalni ukus u ustima potvrdio mu je da je još uvek živ, bol u glavi, slepoočnici i vilici, bili su dodatni argumenti takve tvrdnje, a sunce koje ga je kroz prozor tačno iza njegovih ledja obasjavalo, davalo mu je približan vremenski okvir.
Subota je, oko podneva.
Dugo je tu.
Rodjendan mu je
Trideseti
Boli ga lice...

Kao kroz davno sećanje prolazio je kroz predhodni dan...

Ulazak u kuću
Obezbedjenje oko njega.
Odvratan osmeh hijene muškarca koji je sedeo pored bar stola u fotelji...

Sećao se kako je polako ustao iz te fotelje i obilazio ga kao plen. Odmeravao snagu gledajući ga zakrvavljenih očiju sa posebno besnim stiskanjem vilice.

Uroš nije predstvaljao neku posebnu pretnju. I ako krupane gradje, njegova snaga se nije merila u mišićima već u mentalnoj izdrživosti. Njegovo glavno oružje bila je pamet.

-Pa, jebaču, hoćeš li mi napokon reći gde je moja verenica?- čuo je režeći glas koji je sada mogao da poveže sa hijenom.
Znao je samo ono što mu je Sara rekla, a ni u jednom momentu nije spomenula verenika. Spomenula je momka, od koga je pobegla, a nekad ga je volela.

-Kako ja mogu znati gde je tvoja verenica? I ko je ona? I ko si ti, u stvari?- prkosio je ne jednom muškarcu u prostoriji, prkosio je svima prisutnim. Sam protiv svih

-Sara. Mala, dušu dala da u njenom telu uživaš! Ona Sara koja ti je grejala krevet dva dana! Moja Sara!

-Znači, ti si Jovan!- nastavio je da se pravi lud, možda kupi vreme, možda ne, ali i da zna gde je Sara, sigurno mu neće reći. Sara će biti bezbedna!

-Kakav Jovan, majmune?! Ja sam Aleksa!

-Ja nisam čuo ništa o nikakvom Aleksi. Znam da je bila i vezi s Jovanom i ostavila ga je zbog malog kurca!- nasmejao se na sopstvenu glupost znajući da je potpisao baš tog momenta kartu za svoju propast.

Aleksa se zaleteo ka njemu u želji da ga svom silinim svoga tela sruši na pod i sav bes koji oseća strese nogama i rukama na muškarca koji je njegov plen vešto sakrio.
Zaustavio se tik na sekund od Uroševog lica i pesnicom ga svom silinom udario u trbuh, zatim kolenom u prepone i na kraju, direktom u bradu.

Uroš je ležao na podu. Jako sklopljenih očiju trudio se da svu bol koju oseća zadrži u sebi, ne davajući ovom psihopati preda njim satisfakciju užitka.
Jednostavno je ćutao, ni zvuka nije dao od sebe...

-Vodite ga dole!- zaurlao je Aleksa, sačekao da dve grdosije prihvate Uroša pod pazuhe i podignu ga, samo da bi mu ponovo zadao udarac kolenom u trbuh.

To je bila ujedno i poslednja slika koje se sećao vezano za predhodni dan...

Sunce je grejalo njegova ledja, majica i pantalone na njemu su se od znoja slepili. Žedj koju oseća, koja ga ubija, nije ni prineti bolu u trbuhu koji ga raspolićuje.
Zna da je prošlo dosta vremena, jer sunce iza njega kazuje da je podne.
Toliko dugo znači nije popio ni kapi vode, a sudeći po smradu koji se oko njega širio potspešen vrućinom, nevoljno je mokrio.

Koliko god se trudio da ostane budan, vrućina kojoj je namerno izložen, opijala ga je i terala na san. Gubio je svest i vraćao više puta izmrcvaren od toplote i dehidracije.
Ni kapi vode, ni parče hleba...
Sara...
Šta je on ikome skrivio da bude žrtveni jarac u koorporacijskoj muljaži? Šta? U stvari, toga dana je u tu zgradu stvarno mogao ući bilo ko. Možda čak nije ni bila nameštaljka njemu, ali kakva je to karma bila da njega pogodi takva nesreća?

Pokušavao je da održi zdravu pamet. Svaki put kada bi mu se svest vraćala, terao je sebe da razmišlja, da povezuje. Terao je svoj mozak da izvodi zakljičke na osnovu poznatih činjenica, da mi ne dozvoli da razvija svoje, nove putanje.
Nije smeo sebi da dozvoli mentalno propadanje, bez obzira što je fizičko neminovno.
Ostaviće ga bez vode i hrane. To je najteže. Moli će. Preklinjati. Predaće se.
Ili će ga, kada shvate da im zaista nije od pomoći, jednostavno ubiti.
U svakom slučaju, njegov kraj je poznat.
Njegovo truplo sigurno će ležati na dnu kamenoloma...

Kako je svaki život mio, tako je i Uroš imao nade. Malu, ali je nadu imao.
Nadao se nekom čudu da se nešto desi, neka kosmička sila, neko poravnjanje planeta čak, možda da padne kometa i oslobodi ga ovog užasa...

Nada je mala, a šanse slabe.

Krik pred vratoma prostorije, prodoran ljudski krik pun besa koji ga je oteo razmišljanjima, potvrdio mu je da nade skoro da nema...

Aleksa je ušao u prostoriju u kojoj je vezan za stolicu sedeo Uroš. Besnim pogledaom, vagao je još koliko da mrcvari na suncu pod staklom čoveka koji se pukom greškom našao u celoj igri, a opet dovoljno je bio pametan da im za samo pet minuta pomrsi sve konce i Sari pomogne da pobegne.

Svaki aspekt plana pregledao je i prešao kroz glavu do tančina.
Njegov insajder je trebao da pošalje nekog knjigovodju na Sarinu lokaciju u trenutku kada je Anja poslala podršu da je sklone. Anjin čovek je uhvaćen i ubijen, a knjigovodja je trebao biti likvidiran zajedno sa Sarom u tom stanu. Trebalo je da izgleda kao ubistvo i samoubistvo dvoje ljubavnika.

Tada niko ne bi proveravao Sarin potpis na falsifikovanom venčanom listu.

Kompanija Sarinog oca, pala bi u njegove ruke, otpustio bi ceo upravni odbor, osim svog čoveka od poverenja i iskoristio sve veze kompanije za svoje poslove.
Za života, taj čovek je stekao ozbiljan broj veza...

Sve je propalo, ceo plan, samo jer njegov insajder nije mogao da pošalje glupljeg knjigovodju! Poslao je jednog s mozgom!

Prišao je izmučenom muškarcu koji je jedva gledajući razvio kez na usnama. Prkosio je, iako je znao da će skončati mrtav.
Aleksa nije mogao da se odupre potrebi da ga golim rukama povredjije, nakon informacije da je noć proveo sa Sarom u svom stanu. U glavi mu je bila slika Sarinog podatnog tela koje se izvija pod naletima strasti, Sare koja uzdiše i stenje pod telom nekog ko nije on.

Još uvek je pamtio kako je Sara umela da bude meka i vlažna u njegovim rukama, ali više je voleo onak period kasnije koji je nastupio. Više je voleo kada je plakala, dok ju je uzimao...

Šutnuo je Uroševu nogu. Prvo stopalo, zatim i koleno. Hteo je u stomak da ga počasti jednim udarcem, ali je odustao. Ostavio je to za kasnije, kada reši da gleda trenutak kada život napušta jedno ljudsko biće.

-Kako ne znaš gde ti je jebačica?- provocirao je dalje Aleksa Uroša, na šta Uroš nije padao. Sasvim smireno, jedva gledajući odgovorio mu je da ne zna

-Kako? Spavala je u tvom krevetu, sigurno si je negde sakrio?!- već je bio besan i Uroš je to znao.

-I da jesam, nećeš znati kao što nećeš znati da nisam. Gubiš u oba slučaja. Ako je sreće, ona je sada daleko odavde, započinje život pod novim imenom...- nastavio je da priča sve vreme svesno ubacivajući Aleksi nove ideje i mogućnosti. Neka se pati ne znajući šta je istina...

-Ti mali smrade! Ako misliš da će je Anja ponovo spasiti od mene, grdno se varaš! Anja je skoro mrtva, pridružićeš joj se uskoro...- rekao je kroz odvratni smeh, okretajući se prema vratima...

Kako god bude, biće.
Ne želi da umre, ali još manje, nije želeo da moli...

~~~~~
Ivi