Ispravna greška

Treći deo

Užasan prasak nalik onom kada se lomi staklo, naterao je Uroša da se trgne iz sna, zatim brzinom svetlosti se sabere, gde se nalazi, zašto je tu.
Ležao je nag na ugaonoj garnituri, prisećajući se devojke koja je zaspla na njegovom ramenu.
Još jedan prasak i ispred sebe, video je raščupanu devojku kako žurno navlači starke, bacajući ka Urošu njegove farmerice

-Požuri, ne bleni u mene!- reče vidno uznemirena, skupljajući sa poda i Uroševu majicu.

Treći prasak i oboje su se pogledali u oči.
Strah na njenom licu je nedovoljan opis užasnutosti koju je osećala. Bila je tako prestravljena, da joj je srce u grudima lupalo jače i brže, preteći da pobegne od nje.

Auto sam parkirao pred zgradom, a stan mi je iza ove zgrade- već je u mislima pokušavao da pronadje rešenje iz ove zbrke u kojoj nema pojma kako se našao.
Brzo je navukao majicu, osvrnuo se oko sebe, da nije nešto zaboravio i zgrabio uplašenu devojku za ruku.

Zvuci praskanja su se pojačavali, približavali. Kao da su sva stakla na zgradi krenula da se lome jedno po jedno...

U hodniku ispred stana, nije znao na koju stranu da se okrene, kamo da krene.
Ugledao je tri lifta, sva tri su stajala na prizemlju. Stepenište je bilo unutar zgrade, ali je onda ugledao staklena vrata...
Povukao je devojku ka sebi i krenuo ka staklenim vratima iza kojih se nalazilo požarno stepenište...

-Bingo!- rekao je naglas i pogledao u smedje suzne oči. Devojka je plakala....

-Nema svrhe. Ostavi me ovde- rekla je nežno, vadeći svoju ruku iz njegove.

-Nema šanse. Ne dok se ne dočepamo mirnog mesta, pa mi objasniš lepo, šta se ovde desilo!- odgovorio je možda čak i malo grublje nego što je želeo i odmah se pokajao -Biće u redu, samo da dodjemo do mog stana- rekao je naposletku provlačeći devojku izmedji zida i vrata.

-Sačekaj me tu!- rekao je, zatim prišao liftovima i sve ih pozvao u isto vreme

Istrčao je na požarane stepenice, protrčao ispred devojke i popeo se sprat iznad. Kroz par sekundi, vratio se nazad i krenuo da je vuče niz stepenice...

-Uplašena si, malena... Zašto?- pitao je više retorički, dok su se polako spuštali niz stepenice.

Osmatrao je okolinu. Nije imao pojma šta treba da traži, ali mu je bilo jasno da će verovatno shvatiti ako vidi nešto čudno...

Stajali si na svakom medjuspratu, kako bi Uroš mogao da osmotri bolje i unutrašnjost zgrade, hodnika i naravno stepenište...

Na trećem spratu, video je dvojicu dosta krupnijih od njega samog, kako se penju i kreću ka sledećem spratu. Prvo čudno, a da je primetio. Ili su tražili njega ili devojku koju vodi sa sobom. Lift je išao gore dole, stajajući na svakom spratu, rekao bi, ali iz njega niko nije izlazio...

Napokon su se dograbili prizemlja i trebalo je sići na asfalt...

Škripa požarnih stepeništa, naterala ih je da zastanu i pritaje se... Morali su biti tiši.

Uroš se prvi spustio na asfalt, te pružio ruke ka devojci da je uhvati.
Polako, devojka je krenula prvo nogama, zatim i telom naniže, padajući u Urošev zagrljaj...

-Budi mirna- progovorio je na njeno uho, zadenuo joj pramen zalutale kose odmah zatim je poljubio kao da mu život zavisi.
Držao joj je lice obema rukama, povlačeći celo njeno telo ka sebi, pokušavajući da je utisne u svoje grudi i sobom je zaštiti...
-Otišao je- rekao je napokon, zatim je uhvatio za ruku i poveo suprotno od svog automobila na parkingu, a opet prema svojoj zgradi i stanu...

-Uspori, molim te!- čuo je iza sebe devojku koja se bori za dah, ali ostalo je još malo. Još tako malo i biće bezbedni u ulazu u njegovu zgradu