Ispravna greška

Deseti deo

Uzdah... Pa još jedan uzdah praćen fijukom vrbinog pruta, zatim krik... Pa još jedan uzdah, blago stenjanje za njim i jecaj...
Udarci kožu o kožu, izdisaji kroz zube, za njima nov fijuk pruta...

Držao je za kukove sitnu crvenokosu devojku, postavljenu presavijeno preko neudobne, hrapave klupe, sa rukama ispruženim i opuštenim naniže ka podu i svom silinom svoje koplje zarivao u nju.
Pratio je prstima, s vremena na vreme crvene tragove nastale pod prutom po njenoj bledoj koži...
Divio se predhodnim ožiljcima koje je nanosio, svaki put kada ju je uzimao...

Još jedan uzdah otet sa usana devojke pod njim i krvničko zarivanje prstiju u njenu kožu...

Uzeo je žilet... Mali žilet iz pribora za brijanje i u punom naletu svojim telom, svom silinom se zabio u devojku. U tom trenu, žiletom je parao kožu njenih ledja...
Krik sa njenih usana, govorio mu je da je na ivici... Na samom pragu suza
A suze je voleo...
Želeo je da plače.
Da moli i preklinje.
Da je boli!

Još jedan pokret žiletom i tanjušni tragovi krvi koji su se polako razlivali njenom kožom delovali su poput afrodizijaka za njegov bolesni um.

Još jedan nalet...
I devojka nije plakala.
Stenjala je i jecala, ali nije plakala... Još uvek ...

Nov nalet i dublje rezanje kože, pojava tananog potočića slivanog od kičme ka rebrima...
Jauknula je, nije plakala...

Želeo je da plače...

Još jednom se naglo zabio u njeno telo, zatim usne spustio na njenu kožu, te jezikom pokupio svaki trag krvi.
Lizao je svaku posekotinu, izazivajući pečenje i žarenje devojci po koži.
Njegov zadah alkoholnog pića, um opijen pogledom na bespomoćnu devojku i želja za nanošenjem bola bila su kombinacija koju je voleo...

-Kaži mi, kako me želiš, gospodaru tela mog...- zadihana devojka pod njim ga je pitala, samo u želji da prekine bolnu agoniju

-Kao i uvek, kurvice! Da plačeš, da te boli!- rekao joj je siktajući kroz zube uzevši prvi predmet koji mu je bio pod rukom.

Napola popijena flaša nekakvog viskija, dobro mu je dala ideju...

Navrnuo je sadržaj u svoja usta, ne uživajući u ukusu, već samo gutajući, a zatim ostatak polio po ranjavoj koži...
Da je peče...

Grlićem prazne flaše šarao je njenom kičmom čuvši prve znake plača... Bio je zadovoljan, ali je želeo više!
Mnogo više! Zahtevao je jauke!
Polako je približavao flašu njenom anusu, dražeći kožu okolo, ali jak udarac u vrata naterao ga je da se odmakne od devojke koja je od straha poskočila.

Navukao je pantalone preko još uvek ukrućenog uda i devojci zabranio da izadje van.
Krenuo je da vidi, šta se to dešava i odakle dolaze ti zvuci...

Išao je četiri prostorije dalje mračnim memljivim hodnikom ka sobi u kojoj je predhodnog dana ostavio svezanu Anju.
Samo ona je mogla da napravi ovakvu pometnju, ali čak ni ona, takva kakva je, ne bi imala snage bez vode i hrane da se suprostavi njemu.

Naglo je otvorio vrata...

Na stolici je sedela golih grudi u nekda belim gaćicama izmrcvarena prilika
Njeno telo, remek delo ožiljaka starih i zaraslih, nije dirao, ali joj je zato lice svakim svojim udarcem ulepšavao.

Žao mu je bilo tada, kada je prvi put video Anju, što on nije bio taj koji joj je ovu prekrasnu sliku šavova na telu napravio...

Prišao je bliže stolici...
Prešao je rukom po njenoj glavi i kosi koja je održavana apsolutno kratko. Skoro obrijano, a opet i ne. Sa svojim kosom ličila je na muškarca. Osetio je kako ga sitne plave dlake bockaju po dlanu i zamišljao je kako bi mu bilo da ga te dlake bodu po butinama.

Glava joj je bila klonula, navaljena na stranu prema grudima. Sedela je mlitava. Nezainteresovana. Skoro mrtva. 

Još jedan tresak i naglo je glavu okrenuo ka vratima i susednoj prostoriji. Ka sobi u kojoj je Uroš...
Vrata su se zatvorila uz tresak, i on je ostao sa Anjom u prostoriji. Zaključan...

Ponovo je rukom krenuo kroz njenu bockavu kosu...
Dodirnuo joj je čelo...
Podigao lagano lice naviše kako bi se divio posekotinam...

Dočekao ga je ludački kez
I otvorene plave oči, spremne za osvetu...

Uroša je svesti dozvao jak udarac u vrata. Pa još jedan...
Pogledao je ispred sebe i kroz izmaglicu uma pokušao da razazna koje je doba dana...

Bilo je novo podne...
Bila je nedelja...

Još jedan udarac i tri prilike stajale su pred njim...
Crne prilike, crnih lica...
Iz pakla poslate djavolje sluge da ga sa sobom povedu...

Pokušao je da se odupre konopcima kojima je vezan, da se otrgne ruku koje mu prilaze i za mišice hvataju, pokušavao je da se skloni od njihovih glasova...

Glasova?- um mu se budio iz bunila- Djavolje sluge nemaju glasove, oni se samo smeju...

Pokušavao je da pogleda bolje, ali njegov um se i dalje igrao, nesigurno mu davajući slike tri mračne prilike...

Crveni rogovi na glavama su im rasli, bela krila se na ledjima javljala, glasovi im bili mili, zatim grubi i znao je, sve je to djavolja igra.
Brzo je otvarao i zatvarao oči, pokušavao je da odgna igrajuće slike pred sobom, ali na izmaku snage samo je klonuo i prepustio se tami koja ga je preuzela...

Tek tamo negde, u daljini, nošen oblakom crnila čuo je glasove i -Dodjite ovamo, Anja ima poklon za nas i snaga ga je skroz napustila...

Tri crne prilike došle su do susedne sobe i pred sobom videle su zadihanu devojku koja je pod kolenima držala muško telo.
Pogled je podigla ka vratima i na umornom licu rodio se osmeh...

-Reci mi da je živa!- procedila je kroz zube, nadajući se, moleći da odgovor dobije...

-Jeste!- reče najsitnija prilika i rukom pokaza van prostorije- Sada je na sigurnom!

-Dobro je!- Anja je klimnula glavom i pogledala ka Aleksi- Nisi pobedio- osmeh joj je bio zao...
Zavukla je ruku ispod njegove brade i povukla mu glavu naviše- Pogledaj! Ovo je zadnje što ćeš videti. Dobro zagledaj!- govorila je ustajavši sa njega

Stala je na klimave i slabe noge, zahvalna zadnjim atomima snage što je sada nisu izdali.
Pokušala je da napravi korak, ali je klonula, pala na kolena... Popustila...

Držanje pod pazuhama...
Lebdenje na oblaku...
Jedno glasno Ne...
I hitac iz pištolja...
Tama ju je dozivala, tama ju je obavijala...

Sara je živa...

~~~~~~~~
Ivi