Ispravna greška

Peti deo

Sa kačketom na glavi, podvrnutim farmerkama i majici koja je definitivno bila ogromna, državši Uroša za ruku probijali su se kroz gužvu ljudi na ulici, užurbani svet stalno negde u pokretu, pokušavaši da prate Anjine instrukcije i sklone se iz naselja.
Možda bi u nekom akcionom filmu i bilo moguće pronaći automobil lak za obijanje, ali Sara je znala, ovo što se njima dešava nije ni san, a nije ni film. Jednoglasno su se složili, da ne bi ostavljali previše tragova, najpametnije je da smanje sve moguće kontakte. Doduše, Sara nije ni imala koga da pozove do Anje, ali je zato Uroš imao.
Tako su i došli do kakvog takvog rešenja, pa su po gradu često menjali prevoz, nekada se samo vrteli u krug, kako bi izgubili moguće repove, a opet stigli do mesta koje je Anja označila kao sigurno.

Nakon još jedne vožnje autobusom i usiljenih smešaka kojima su jedno drugo često častili, došli su do industrijskog dela grada, označenog kao mesto za kontakt.
Uspeli su čak o da porane, uz svu svoju obazrivost oko skrivanja tragova.

Sara nije mogla da se odupre mišlju koliko je pogrešila uplitajući Uroša u celu ovu peripetiju od svog života.
Niti je iko pucao na njih, niti ih je previše proganjao, ali nije mogla biti sigurna da se to neće desiti u bližoj budućnosti.
Znala je da ako bi se Aleksa prvi dočepao nje, Uroša bi koristio kao sredstvo postizanja cilja. Koristio bi njegov život za ucenu i prisilu. Sposoban je i za više, toga je bila svesna, kao što je bila svesna i sebe.

Ne bi mogla da dozvoli da neko nevin strada. Ne zbog nje.
Čak i da se odupre Aleksi, niko joj ne garantuje da bi na kraju izvukla živu glavu.
Situacija je bila- gubi u svakom slučaju.

Bolje je da izgubi slobodu i očevu firmu, nego li da nosi na duši nevin život, naravno opet uz gubitak sebe i svoga poseda.
Urošev život u tom trenutku, vredeo je više od celokupnog njenog nasledstva...

Zaključak koji se rodio u njenoj glavi nije bio ni malo loš. Sa Anjom će nestati, daleko, a Uroša nekako ostaviti na sigurnom- bar je sve kao konstrukcija bilo dobro organizovano, ali postojala je šansa pola-pola da je Uroš ne pusti da nestane. Da pronadje način ili izgovor da je zadrži. Shvatila je takodje, njemu je njena bezbednost bila na prvom mestu.

-Dobro pogledaj okolo i kaži mi ako vidiš nešto da se kreće- rekao je Uroš sakrivajući je iza nekog napuštenog automobila- Ja ću samo par metara dalje biti, čisto da osmotrim i vratim se. Zapamti, da se kreće. Ako se kreće, a nismo to tvoja Anja ili ja, sakri se dobro i ne diši- držao ju je za obraze, nateravši je da ga pogleda duboko u oči.
U njima, jedino što je videla bila je nežnost. Nešto što je kod Alekse videla samo par puta za sve vreme koliko su bili zajedno...

Nije mogao da se odupre mišlju da je nešto prevideo. Bacio je telefon, vrteli su se u krug, menjali prevoz više puta. Čak niko nije mogao da poveže njih dvoje ni po kom osnovu.
Ali opet, nešto nije bilo kako treba..

Na blic ju je poljubio, zatim se odaljio i krenuo da procunja okolo. Sve što je rekao Sari da obrati pažnju? Ništa se od toga nije dešavalo, sad na sreću ili ne, ali sve je bilo mirno. Veoma, sablasno mirno.

Prošlo je pola sata u Sarinom skrivanju i njegovom obigravanju okolo. Pa još petnaest i još petnaest minuta. Sve što je Anja rekla da se ispoštuje, ispoštovano je, ali od Anje ni traga.

-Ima li Anja običaj da kasni? Ili što god?- pitao je sedajući pored Sare, na beton sakriven iza auta
-Ne, nema. Nešto se desilo, i to ozbiljno, čim nje nema. Slušaj, mogu da odem do susednig grada, tamo imam rodjake za koje se i ne zna mnogo. Nastaviću tamo, sama...

-Molim?- pitao je zatečen njenim rečima, prosto ne verujući to što čuje. Sama?

-Sama. Hvala ti puno, ali da sebe rizikuješ zarad potpunog stranca, mislim da je suludo. Opasno siludo. Ne znam kako si se zadesio juče u zgradi, ali sam Bog te poslao. Uroše, biću ti zahvalana za sačuvanu glavu na ramenima, ali ne želim da odgovaram i za tvoj život. Nastaviću sama...- rešenost u njenom glasu, ozbiljnost njenog lica, nisu mu davali prostora za pogadjanje. Stajala je čvrsto, sa obe noge na zemlji, iza svojih reči...

- Dobro... Anje nema. A kako ne postoji način da je kontaktiramo a da ne ostavimo trag, možda zaista da kreneš dalje.- krenuo je da ustaje, podizajući i nju sa sobom, zatim zavukavši ruke u dzepove, nastavio je tiho- neće biti načina ni mene da kontaktiraš, ako ti nešto zatreba. Uzmi ovo- pružio joj je vizit-kartu svog najboljeg druga Pecka i nešto novca što je u novčaniku imao- On će uvek znati da me nadje...

Obema rukama, zagrlila ga je čvrsto oko vrata, utiskivajući mu sitne poljupce iza uha, stalno ponavljajući koliko mu je zahvalana.

Znao je to, osećao je.
Sva dobrodušnost te krhke žene, izbijala je iz svake njene pore. Bila je zahvalana za pruženu ruku, podršku i zaštitu...

Medjutim, ono što Uroš nije znao, Sara nije bila zahvalana samo za svoj goli život.

Što se nje ticalo, mogla je tada, tog trenutka pasti mrtva na ulici, ne bi joj bilo krivo.
Njena smrt završila bi svaki dalju Aleksinu ucenu, radnici nekada očeve, sada delimično njene firme ostali bi sa sigurnim poslovima.
Mogla je da umre toga trena, njena bi duša bila mirna.
Prvi put za sve njene godine upoznala je nežnost i pažnju, poštovanje i poverenje, bezgranično poverenje bez ikakvog razloga za isto.
Uroš joj je otvorio jedna sasvim drugačija vrata, pokazao joj drugačiji svet u kome ona nije morala biti kažnjavana, sputavana, bičevana, šamarana, već jednostavno voljena...

Iako je znala da pojam voljena nije mogla vezati za povezanost koju su Uroš i ona ostvarili za kratko vreme, imala je blagu predstavu kako bi sve to moglo da izgleda.
Spoznavši to, spoznavši sebe u drugom svetlu, a da se sama sebi nije gadila, zaključila je da se za takvu lepotu osećaja vredi boriti.

Ali ne sada. Na žalost, ne s Urošem.

Sve dok bude sa njom, znala je, Urošev život biće ugrožen.
Zato je jedini spas u stvari beg.

Ili da se okrene, vrati odakle je pobegla i ubije skota koga je nekada davno mislila da voli....

Koračali su zajedno, jedno pored drugog, blizu, a ponovo kilometrima daleko, ne dozvoljavajući čak ni da im se ruke, ramena, laktovi dotaknu u bilo kom momentu.
Koračali su užurbano, grabili brzo tu razdaljinu kao da samo žele da dodju do svoga cilja i napokon još jednu neprijatnu obavezu, precrtaju sa svoga spiska.
Koračali su...
Svako u svome svetu, čas brzo, čas lagano, svako u svojim mislima, svako sa srušenom nadom.

-Sara...- tiho je izgovorio ni sam ne znajući šta bi mogao reći
-Sigurana sam u svoju odluku. Naćiću načina da ti se javim, ne brini.

-Ne brinem ja za sebe, već tebe. Mene ne jure, mene ne traže... Traže tebe!

-Ne brini. Čuvaj se. Budi oprezan, molim te i pazi na sebe. Ti si divno ljudsko biće, Uroše... Hvala ti za sve...- izgovorila je tiho i položila svoj dlan na njegov obraz, pokušavajući da zapamti svaku njegovu konturu lica, što na dlanu, što u mislima.

Želela je da je vreme drugačije, da su odluke drugačije. Želela je da može ostati i dati sebi na prvom mestu kakvu takvu šansu. Želela je... Želela je puste snove, nerealne za nju

Okrenula se naglo i požurila ka autobusu koji je čekao i zadnji putnik da se ukrca. Sela je sasvim pozadi, daleko od pogleda i pod kačketom sakrila suzne oči. Nije imala snage ni poslednji put da pogleda u Uroševom pravcu, jer bi se slomila

Stajao je na peronu, šutirajući kamenčiće, još uvek državši ruke u džepovima.
Prvi put!
Prvi put nakon dosta vremena poželeo je neku ženu da ostavi u svome naručju, a baš ta koju je poželeo, bila je nedostupna...

Poslednji put pogledao je autobus koji se lagano gubio sa vidika, vodeći sa sobom ne samo jednu putnicu, već i srce jednog mladića svojevoljno predato, sasvim poklenjeno jednoj brineti...

~~~~~~~~~~~~
Ikac