Ispravna greška

Šesti deo

Povratak redovnom životu nije mu baš najlakše pao, naročito kada se uzme u obzir da je patio od jednodnevnog trbušnog virusa.
Njegov virus imao je ime, boju kose i očiju. Njegov virus imao je oblik, tanacan struk, male čvrste grudi i oblu zadnjicu.
Njegov virus, imao je glas... Njegov virus...

Prvih nekoliko dana, da se skoncentriše na posao bilo je nemoguće. Slova su skakala, a brojevi bežali.
Smetao mu je smeh, smetala galama, smetala ljutnja. Prvih nekoliko dana, granice njegove tolerancije bile su niske, a i sam je nervirao ljude.
Kako su radili u smanjenom broju, posao se gomilao. Od petorice, spali su na trojicu jer Zorana nije bilo, a pripravniku je isteko ugovor.
Zatrpan poslom i dalje je mislio na nju, na Saru, ne znajući više apsolutno ništa o njoj, od onog momenta kada je u autobus kročila.

Pecku se nije javila...
A nadao se da hoće!
Nadao se da će makar reći- dobro sam.
Od nje nije bilo ni traga, glasa, poruke...

Brinuo je.
I te kako jeste.
Znajući tek mizerni deo priče, pa još da je verovao samo u deseti deo iste, bilo je dovoljno da se zabrine, hoće li se ili neće Sara snaći, sakriti, primiriti. Njena bezbednost je bila važna, ako ništa drugo, onda zbog samog tog testamenta koji ju je uslovljavao.
Ko god da je oženi i dete joj napravi, imaće u rukama firmu, znajući po papirima, veoma, veoma "tešku".
Kada mu je pričala o svom ocu, o sebi, preskočila je podatak da nije samo jedna firmica u pitanju, već nekoliko njih. Nije mu rekla za višemilionske poslove koje i dalje sklapaju, nije mu rekla koliko je bogata.
Nije ga ni interesovalo baš mnogo, ali mu jeste bila fascinanatna činjenica da se nije tako ponašala.

Sara...
Uplašena i usamnjena devojka u jednoj polupraznoj sobi. Crvenog lica do korena kose od pogleda punog požude.
Sara...
Gospodar njegovih misli...

-Uroše? Skoro će pauza, šta misliš da odeš kući i izduvaš se malo. Deluješ kao da ćeš nas pobiti ovde.

Da li je zaista tako delovao, zapitao je samog sebe, pokušavajući da izanalizira svoje ponašanje zadnjih dana...
Svadljiv, težak, besan... Zabrinut!
Da, da, zabrinut, najviše od svega

-Ne mogu, još uvek nisam sve završio. Vidim da ste rešili problem fakture i izvoda za onu firmu. Novac je na računu. Svaka čast, uradili ste dok sam bio odsutan- iskreno je govorio svome nekadašnjem mentoru i starijem kolegi

-Koja faktura? Niko nije radio na tom predmetu, svi papiri bili su kod tebe.
Zoran je potpisao ispravnost, ali nismo talasali dalje. Niko nije išao u njihovo predstavništvo da ispravlja...

Niko? Niko???

-Miladine, ovde stoji da su sredstva legla na račun, da je sve ispravljeno, da nema greške. Ko je onda uradio?- više je pitao sebe nego li Miladina ne nadajući se ikakvom odgovoru

-Nemam pojma...- rekao je stariji kolega i sklopio dokumenta. -Ozbiljan sam, petak je. Otidji kući i sedi. Sklopi misli u celinu, počeo si da lutaš. Takav činiš greške. Umorni smo sva trojica, greške nam nisu potrebne.

Miladin je bio u pravu. Takav zaista nikom nije trebao, a i samom sebi je već smetao.
Pokupio je svoju jaknu, pronašao ključeve stana i krenuo van

Danima je šetao do posla, znajući tačno gde je poslednji put ostavio automobil.
Nije strah bio taj koji mu nije davao da ode po njega, već sumnja koja se zadnja dva dana vrtela kao crv u jabuci.

Šta ako je sve bila nameštaljka?

Nije mogao da se odupre tom nekom osećaju da jeste trebao biti baš tada, baš na tom mestu, kao žrtveni jarac najverovatnije.
A možda... Možda nije ni on sam trebao tu biti, već bilo ko iz kancelarije, ko bude došao da isteruje pravdu?
Koračao je lagano, u mislima pokušao da vrati sve slike, sva sećanja na taj dan pre nedelju dana, ali detalje pokrilo je samo jedno ime- Sara...

Automobil je i dalje stajao na istom mestu. Na parkingu nedaleko od zgrade. Samo je prošao pored njega, svesan da ako je nameštaljka namenjena njemu, auto mora da ostane tu...

Još par metara do zgrade, na ramenu je osetio stisak nečije šake. Polako se okrenuo i preko ramena ugledao plavušu, ne tako upečatljivu. Jednu plavušu, sasvim običnu...

-Polako, ne brini...- rekla je za slučaj da uspaniči, pogledom skenirajući ga celog

-Ne, ne brinem... Ti si moja zanimacija za rodjendan?- pitao je testirajući još jednu ludu teoriju...

-Kakav rodjendan, šta sereš? Ja sam Anja!
-Anja!- ostao je zbunjen. Sa njom je vodio 30 sekundi razgovora, sada vidi je pred sobom- Anja kao Anja, Anja?

-Ne pravi se lud, već polazi ispred mene.

Ćutao je.
Niz nelogičnosti je krenuo da se otkriva i jedna velika anomalija. Anja. Nije mogao da verije da je danas tu, a onoga dana, kada je Sari trebala podrška, trebao prijatelj poslala je druge.

-Kako je Jovan došao do Sare?- pitao je  skrenuvši pogleda ka Anji
-Iskreno se nadam da znaš o čemu pričaš. Ako je Jovan došao do Sare, biće veoma nezgodno.
-Slušaj, ona je zdimila iz zgrade čim me je pitala da me nije Jovan poslao. Zato i pretpostavljam da je on našao...

Čuo je škljocaj iza ledja.
Nije bio siguran, ali činilo mu se navukao je samog sebe na tanak led...

-Ne osvrći se i nastavi dalje. Videćeš jednu zelenu trojku. Idemo do nje
-Šta ako neću? I gde me vodiš?
-Hoćeš, rodjače, hoćeš! Aleksa želi da priča sa tobom, ali mene baš zanima ko je taj Jovan koga spominješ?!

Namerno je testirao svoju teoriju. Anja se nije pojavila onda, nije ni sad. Žena iza njega Anja nije, a spominjanjem imaginarnog lika je sve sumnje samo potvrdilo. Njega su našli, značilo je da je praćen, a pošto su mu prišli, jedino je logično da nemaju pojma gde je Sara...

Hiljadu pitanja rojilo se njegovim mislima, nekoliko različitih filmskih scenatija na koje se samo podsmehnuo, jer nikada mu ne bi palo na pamet da bi mogao sebi da napravi ovakvo sranje od života. Ni za milion godina ne bi pomislio da će se naći usled jedne ovakve drame.

Ušao je u auto koji je bio pred njima, nije se trudio da sveže pojas. Mislio je, ako se ukaže prilika da iskoči iz automobila pa makar i u pokretu, tu će priliku iskoristiti.
Kao da mu je pročitala misli, ženska prilika na vozačevom mestu, jednim pritiskom na dugme, zaključala je sva vrata u automobilu...

Dugo su vozili.
Sve je bilo poznato do samog izlaska iz grada gde ih je sačekao u hipik stilu šareni kombi i dvojica muškaraca ispred njega.
Bez reči pokazala mu je rukom da izadje i nastavi da korača ispred nje, sve do grdosija i kombija.

Zla slutnja kolala je njegovim venama od trena kada mu je na glavu smeštena pletena vreća.
Bilo mu je vruće, bilo mu je zagušljivo, bilo mu je mučno sedeti na zadnjoj klupi kombija ne videvši pri tom gde idu i gde će stići

Brojao je u sebi.
Pa se zabrojao.
Bio je siguran vožnja je trajala oko trideset minuta, tako da, nisu prešli više od pedeset-šezdeset kilometara. Počeo je da se priseća, sa te strane grada šta se sve nalazi, ali nije bio potpuno siguran. Imao je neke sumnje, ali se nadao da greši

U smeru u kome su se kretali, nalazio se i kamenolom. To je samo značilo, štagod se dešavalo, njegovo je vreme isteklo. Dani su mu odbrojani. Ishod je isti, čim im ne bude trebao, negovo telo naćiće možda nekad u samom dnu starog kamenoloma...

Srećan ti sutrašnji rodjendan, Uroše! Ti kada sereš, sereš za medalju!

~~~~~~
Ikac