Ispravna greška

Dvanaesti deo

Anja je otišla.
Kao i svaki put, sasvim neprimetno poput malog moljca, iskrala se iz sobe i nestala.
Anja je definitivno postala duh, a za njome nestaće i ostale cure...

Dugovale su Sarinom ocu više nego što su želele, a sačuvavši Sarin život, svo dugovanje su vratile. Bilo je vreme da se krene...

Par dubokih udaha i izdah poput bacanja kamena sa srca, naterali su Saru da upitno podigne obrvu pogledavši u Uroševom pravcu. Još uvek je na njegovom ramenu ugnježdeno spavala ne mogavši da verije da je njen životni košmar gotov.

Bol u grlu je jenjavao, sada ju je više kragna žuljala. Ali, bila je žedna. Možda čak i malo gladna.

Uroš je spustio ruku na njenu glavu polako mazeći joj umršenu kosu, prolazeći prstima kroz pramenove koje je mogao da razmrsi. Zagladio je još jednom, setivši se kako je lepo njena duga smedja kosa izgledala spletena u pletenicu onoga dana kada ju je prvi put sreo...

Poljubio joj je čelo. Zvučno. Polako se okrenuo na bok i više je približio sebi. 

Želeo je da može da joj objasni koliko je zadnjih dana brinuo za nju. Da joj kaže koliko je bio ljut, jer se nije javila Pecku kako je bilo dogovoreno, jer nije znao gde je i kako je.
Želeo je da joj kaže koliko mu je teško pala njena odluka da udje u autobus i ode, a da mu je najgore bilo to što se ni jednom nije osvrnula.

Želeo je sve da joj kaže, ali nije mogao. Nije hteo da joj kopa po duši, jer je shvatio koliko je ona sama bila spremna žrtve da podnese, kako bi drugima bilo dobro.
Zato, samo ju je zagrlio, nadajući se da će jačina tog zagrljaja da govori umesto njega.

No, žene su čudba bića. Čak i kada kažu kako im reči ništa ne znače žele da kažu upravo drugačije. Žele da čuju koliko su voljene i potrebne. Žele da im se slatke reči stalno na uhu ponavljaju, da im se priča, stalno priča. Čak i kada dodir, zagrljaj, poljubac govori sam za sebe, nekada govori i više jezika od jednom, žena želi da čuje i toplu reč, žena želi da joj se potvrde dela...

Želela je da zna kuda idu odatle.
Da zna što im je činiti dalje.
Zagrljaj u koji je utonula bio je pun podrše i razumevanja, ali nije mogla da dokuči kojoj vrsti nežnosti je pripadao.
Da li je zagrljaj bio zbog zahvalnosti, ili pak sreće? Da li je zagrljaj nagoveštavao duboko, iskreno prijateljstvo ili možda romantična osećanja?

Zato su bile potrebne reči!
Da sutradan ne budu dilema.
Da sutradan ne bude nesigurnosti.
Reči služe da se izgovore. Da ljudi razgovaraju. Da kažu šta žele, vole, šta im smeta. Niko ne voli da nagadja, niti iko ume da čita misli. Zato postoje reči, da objasne i pojasne...

Glavu je držala na njegovoj ruci, sve vreme pazeći da ga plastikom kragna ne povredi. Nije mogla da podigne pogled ka njegovom licu, ali vibracije tela govorile su joj da se smeje. Prigušeno i lagano, ali se smeje...

Da li je srećan?- pitala se ne mogavši suvim bolnim grlom sa formira glas.

Poljubac u čelo, najprisniji i najznačajni poljubac koji može žena dobiti, dobila je i Sara. Zatim još jedan, pa još jedan.

-Moramo da razgovaramo...- tiho je prozborio nosa zagnjurenog i njenu kosu

Jedno mumlanje sa škripom napustilo je njena usta kao znak odgovora i dogovora. Znala je da moraju, ali takodje je znala, me tada, ne toga trena....

Trećeg dana kako su se učaurili u zagrljaju, napokon je moglo sa njima da se razgovara.
Sara je uspevala da izgovara reči razgovetnjije, ali je Uroš nije forsirao. Kada bi želela nešto bitno da saopšti medicinskom osoblju, jednostavno bi napisala. Da govori više se trudila dok je bila sama s Urošem. Želela je da kaže da izgovori sve. Da ne bude zabune..