Moj Natprirodni Svet

7. deo

Selena P.O.V

Svi su prošli pored nas, kao da nismo ni postojali. Ali, ali, kako. Oko nas se nalazila, kao neka unutrašnjost lepo uređene male kućice, taman za jednu osobu. Ali kako, pre nego što smo ušli, nije bilo apsolutno ničega. Podigli smo se. Hermiona mi je prišla i zagrlila me. ,,Da li si dobro, mila?", upitala me je zabrinuto. ,,Mhmm", klimnula sam glavom. ,,Dođi, Selena", rekao je starac pokazivajući rukom da pođem za njim. Pogledala sam u Hermionu koja je uz smešak, klimnula glavom. Iz nekog razloga joj verujem. Starac me je doveo do dugačkog stola, gde su stajale različite bočice i čašice, sa različitom tečnošću, a iznad stola bile su široke police sa uredno poslaganim travčicama, i još par napitaka.

Uzeo je jednu bočicu, ispunjenu plavom tečnošću. ,,Popi",ozbiljno je rekao, gurajući mi to u ruke. Uzela sam i približila sam bočicu očima. ,,Šta je to?", upitala sam starca, koji je gledao u mene. ,,To je napitak koji ti daje moć da možeš da vidiš nevidljive stvari, kao što je na primer, ova kuća", rekao je starac, mlativši rukama dok je objašnjavao. Pogledala sam u Hermionu, koja je opet klomnula glavom. Zašto joj toliko verujem. Ispila sam tečnost do kraja. Nisam se osećala ni malo čudmo. Tečnost je imala ukus kao neki kapućino, ne volim kafu, ali zato obožavam kapućino. Krenula sam ka Hermioni, koja je sedela na drugoj strani prostorije, ali me je starac sprečio turajući mi u ruke još jednu čašicu. ,,Popi i ovo, to je da te loša bića, kao neka što si upravo videla, ne bi nanjušili", kada je to rekao setila sam se onog plavog cveta sa crvenim stablom i crvenim listovima, što mi je dao onaj dečko. Alek, beše? Popila sam i to, zapravo krenula sam da pijem dok nisam tu bljuvotinu ispljunula u starca koji je stajao ispred mene. Hermiona je počela da se glasno smeje, a za njom i taj starac. ,,Izvinite", rekla sam uzimajući krpu koja je bila na stolu, pored nas. ,,U redu je, svi to rade. I ja sam ispljunuo to u mog dedu kada mi je dao", smejali su se, i ja sam sa njima.

Elajdža  P.O.V

Otvaram oči, ničega se ne sećam. Svuda oko mene je mrak, tama. Pokušavam da ustanem, ali me nešto sprečava u tome. Zavezan sam. Ma dajj, stvarno? Pokušao sam da se oslobodim, ali nikako. Kakav je ovo konopac, ili šta je već. Čuje se škripa zarđalih vrata, i zveket lanaca o hladan beton. Tek sada shvatam da se ispred mene nalaze rešetke. ,,Oooo, vidi ko nam se to probudio", rekao je kroz osmeh jedan muški glas, a nastavio, kroz još veći smeh, drugi ženski. ,,Mamin sinčić", gde su, ništa ne vidim. Odjednom, milion sijalica se pali. Koliko vidim, ja sam u nekoj, kao ćeliji. Naspram moje ćelije je još jedna u kojoj je bio.... Ričard? On je Meganin otac. WTF. Kada me je video, skočio je na noge. Opet su se čuli lanci, i vrisak... moje mame?