Moj Natprirodni Svet

8. deo

Elajdža P.O.V

,,Mama?", tiho sam rekao. ,,Elajdža, moraš da bežiš...", čuo se mamin promukao, slabašan glasić. ,,Mamaa!! Ostavite je na miru!!", razdrao sam se. Počeo sam da se koprcam i pokušavao sam da se odvežem, ali ne vredi, ovaj kanap bi i vampira pobedio, a kamoli vilenjaka. ,,Elajdža, smiri se. Sve će biti u redu.", rekao je Ričard. On je takođe bio vilenjak. Vezali su i nju, ali ne kanapom, nego lancima. Neka plavokosa devojka je prišla mojoj tamnici i otključala ju je, a visoki, tamnokosi muškarac je bacio moju mamu, kao neko đubre u kantu za otpatke, kod mene. Čim ju je ovaj bacio, devojka je brzo zaključala vrata. Plaše se stoke, kukavice, a znaju da izazivaju. Pa naravno, to uvek ide zajedno. Nekako sam se dovukao do nje imala je rane na sve strane, i par uboda u vrat. Rane su po prilično duboke, zato se nisu skroz iscelile. Sigurno su je još ,,ubijali", ali se to iscelilo. Glupani su mi zavezali ruke od napred, a ne od pozadi. Kada su nas još malo isprovociralu, izašli su sa ogromnim, bolesnim kezom na licu. Počeo sam da grizem, vučem i kidam konopac. Nakon 10-15min, tek sam jedan čvor odvezao, od mogućih 10. Da je ovo pravi, ne natprirodni konopac, ja bih ga odmah otrgao sa ruku i nogu.  Dugo mi je trebalo da odvežem konopce. Kada sam ih odvezao, ustao sam i prišao vratima. Počeo sam da ih tresem, ali bezuspešno, i ona su bila začarana kao i konopac. Pogledao san u Ričarda. Spavao je. Pogledao sam u mamu. Spavala je? To je nemoguće, vampiri nikada ne spavaju. Prišao sam joj i malo je prodrmao. Ništa. ,,Mama?", još jače sam je prodrmao. Ništa. ,,Mama!!", uzvikao sam i najjače je prodrmao. Ništa. ,,Ostavi je. Sigurno su joj ubrizgali kenav. To je napitak koji može da privremeno uspava i još jača bića od vampira. Uskoro će se probuditi, ne brini", rekao je pospano Ričard. Ok, dok se ona ne probudi, ja ću da smislim način da nas izbavim odavde. Hmm, mogu da probam da preskočim vrata. Ha, budale, nisu stavili vrata koja dosezaju skroz do plafona. Uspeću. Zaleteo sam se i skočio na, otprilike, polovinu vrata. Počeo sam da se polako uspinjem uz njih. Kada sam došao skroz do vrha, prebacio sam jednu nogu preko, ali...

Selena P.O.V.

Nakon što smo se dobro ismejali, Hermiona je rekla. ,,Pa, mislim da bih trebala polako da pođem. Moram da vidim u kakvom je stanju selo. Gandalfe, može li Selena da prenoći ovde?", obratila se starcu. ,,Naravno da može", radosno je povikao starac. ,,Molim, zašto ne mogu sa tobom?", upitala sam. ,,Zato", kratko je odgovorila Hermiona. ,,Ok", nisam imala živaca da se prepirem sa njom. Dok je izlazila, Hermiona je rekla. ,,Pozvaću nekoga da čuva stražu, za svaki slučaj", posle toga je zatvorila vrata i izašla. ,,Pa draga moja, šta želiš da radimo pre nego što odeš na spavanje?", ,,Gde smo mi?", to pitanje me je mučilo od kada sam došla ovde. Duboko je uzdahnuo i počeo. ,,Pa, vidiš...".

Hermiona P.O.V

Kada sam došla u svoje jadno, napaćeno selo, dočekao me je haos. Čuo se plač. Plač dece, plač ljudi, plač životinja. Svi su plakali, vrištali. Neki vilenjaci iz vojske su stavljali mrtva tela u prikolice. Sve je bilo izgorelo, neke kuće su i dalje gorele. Sve su spalili osim... Oh, hvala ti bože. Nisu spalili našu biblioteku, gde su bili zapisani svi događaji i sve pesme u proteklih milion godina. Ta biblioteka je bila tu od nastanka prve vile, naše boginje, Selfide. Ona je bacila čini na tu tvrđavu. Niko nije mogao da je vidi, osim ako nije popio napitak. Sada svi vilenjaci, kada postanu punoletni, sa 90 godina, piju taj napitak. U našem selu ima oko 15-20 dece koja nisu punoletna, od mogućih 50,000 i više. Prišla mi je Silfida, ona je imala skoro pa isto ime kao i naša boginja. Ona i jeste bila naša boginja. Naša ratnica. Moja boginja. Moja ratnica. Ona mi je bila kao ćerka koju nikada nisam imala. Ona je bila moj anđeo čuvar. ,,Vaša visosti, zašto ste došli? Previše je opasno, sve se raspada", počela je. ,,Koliko sam ti puta rekla da me ne zoveš tako. Ja sam za tebe Hermiona", ,,Izvinite", rekla je tužno. ,,Izvini, a ne izvinite", ,,Izvini", ponovila je. ,,Dobro. Morala sam da dođem. Šta se desilo?", ,,Bili su jači, nismo uspeli da ih sprečimo. Izvinite", duboko sam uzdahnula. ,,Dobro. Niste vi krivi", počela sam da je tešim. ,,Nije dobro. Sve su uništili. Hermiona, spalili su i štalu", kada sam ovo čula, srce mi je za trenutak stalo. ,,Molim, gde su pegazi?", upitala sam besno i tužno. ,,Svi su dobro, osim...", ,,Osim? Reci više!", ,,Ivi je ranjena. Veterinar kaže da su joj šanse male", nisam mogla da verujem. Moja Ivi. Moja mala devojčica. Počela sam da plačem. ,,Gde je?", upitala sam krećući se negde, nisam ni sama znala gde. ,,U biblioteci", promenila sam pravac i uputila sam se prema biblioteci.