Moja Sudbina [✔]🔚

21.

Murat

"Gospodinee.. gospodine Murat brzoo." 

Salih stari vrtlar, meni jako drag čovjek utrčao je u pomoćnu zgradu sav crven i zadihan prekidajući me u pola posla.

"Polako Salih! Zašto trčiš tako?"

Bio je jako smiren i blag čovjek, ovakvo ponašanje nije bilo uobičajeno za njega.

"Gospodine vaša žena!"

"Lejla.. šta se desilo?"

"Pala je."

"Pala! Kako pala? Je li povrijeđena?"

"Nije. Ne znam gospodine, samo dođite hitno."

"Gdje je ona?"

"Tu u mojoj bašti ruža."

Bacio sam papire iz ruku Omeru i potrčao prema parkiću. Kad sam došao imao sam šta i da vidim, Lejla je bez svjesti ležala na podu. Ajše je plakala kraj nje, milujući njenu glavu u svome krilu. Dok su se radnici sa ranča okupili oko njih zajedno sa Ahmedom Sahinom na čelu i promatrali moju ženu.

Prišao sam, provjerio otkucaje srca te je podigao sa tla u naručje i krenuo prema ulazu u vilu.

"Ajše šta se dogodilo?"

"Ne znam gospodine, stajale smo u bašti i sve je bilo uredu. Odjednom je preblijedila i srušila se." 

"Nije se mogla samo tako srušiti! Zašto se bolje ne brinete o njoj!?" -Vrištao sam na poslugu dok sam svoju onesviješćenu ženu nosio preko ogromnog stepeništa u njenu sobu.

Stavio sam je na krevet te naredio da pozovu moju tetku i nadzornika Omera.

Milovao sam njenu dugu svilenkastu smeđu kosu i to lijepo blijedo lice. Pokušavao sam ne misliti na Ahmeda kojeg sam zatekao kraj nje i na činjenicu da je vjerojatno on uzrok ovakvog njenog stanja.

Ljubio sam joj ruku dok mi je suza klizila niz lice.

Nije valjda da ga još uvijek voliš, usprkos svemu što se desilo među nama..

U tom trenutku Omer je ušao u sobu. Palcem sam obrisao suzu sa obrza te ustao sa kreveta.

"Naredio sam radnicima da završe posao, da znate da ne brinete. Je li gospođa Lejla dobro?" -Rekao je Omer bez da sam ga išta pitao. 

"Ne znam, još ne dolazi sebi. Otiđi po liječnika."

"Odmah gospodine."

Izlazeći iz sobe pozdravio je tetku koja je upravo otvarala vrata.

"Je li ona dobro? Pobogu sinko šta se dogodilo odjednom?"

"Ne znam, plašim se. Ne budi se."

Tetka i Ajše su umivale Lejlu, mazale je nekim uljima čudnog mirisa i šta već sve nisu pokušavale ali ona i dalje nije dolazila svijesti.

"Murat sve smo pokušali, ne možemo je probudit. Ja ne znam šta se dešava ni kako je došlo do ovoga."

"Ne znam ni ja, poslao sam Omera po liječnika. Trebali bi brzo stići."

"Nadam se da će tvoja žena biti uredu i da nije ništa ozbiljno."

"Bit će ona dobro." -Tješio sam se, a bol u prsima me razarala. Da joj se nešto desi ni ja ne bi preživio.

Na kraju se tetka izvinula i otišla po još čudnih ulja, a ja sam opet ostao sa njom i Ajše koja je stajala u ćošku sobe tiha i tužna. Znao sam da je bila jako vezana za Lejlu i da se dobro brinula o njoj. Maloprije sam možda malo i pretjerao dok sam galamio na nju, ali to mi trenutno nije bila briga.