Moja Sudbina [✔]🔚

26.

Lejla

Sjedim na visokoj drvenoj stolici koju je upravnik Omer napravio samo za mene, okružena velikom zelenom livadom punoj prelijepog cvijeća. 

Pokušavam se skoncentrisati na sliku koju upravo slikam, ali misli mi odvlači porteru koji stoji ispred mene naslonjen na smokvino drvo.

To je porter moga muža na kojem radim već danima ali nikako da ga završim.

Pogledam još jednom sliku koju završavam, to je fotografija konja koji veselo trčkaraju u oboru. 

Od kako sam ostala trudna sve više uživam u prirodi i ovom ranču, a što više uživam u tome više vremena provodim slikajući momente koji mi ostaju u sjećanju a kojih je svakoga dana sve više

I dalje zurim u portret dok slušam cvrkut ptica na visokim granama koje me okružuju. Ljeto je u svojoj punoj žestini, tako da je svaki dan topliji od prethodnog.

"Gospođice Lejla, hoćete li molim vas ući u vilu, od ranog jutra ste napolju a pogledajte koji je sat." 

"Znam Ajše, davno je sunce prešlo polovicu neba  znači prošlo je podne." 
"Ova sparina je opasna po vas i vaše stanje, pozlit će vam, a ne želim ni da mislim o tome šta će gospodin Murat da kaže kad sazna da sam vas pustila da po ovoj sparini cijeli dan presjedite na livadi."

"Ne brini, neće saznat a i ovdje mi je baš lijepo."

"Gospođo Lejla, molim Vas."

"Ajše, dobro sam i u hladu sam." 

"Dobro, ali ako naljutite gospodina da znate da ja nisam kriva."

"Dogovoreno."

"Treba li vam nešto da vam donesem." 

"Možeš li molim te da mi dodaš taj portret iza tebe."

"Naravno gospođo. Izvolite."

"Hvala Ajše, a ovu sliku odnosi u vilu i odloži u moju sobu da se osuši."

"Hoću. Treba li Vam još nešto?"

"Treba, možeš li mi donijeti još lemonade."

"Naravno gospođo, odmah ću."

Okrenula se i krenula prema po limunadu.

"Ajše."

"Da, gospođo."

"Slika." -Očima sam pokazala na sliku koju je trebala ponijeti, a nije.

"Ahh daa." -Rukom se udarila po čelu, okrenula se i otišla.

A ja sam nastavila sjenčiti portret svog dragog muža, čekajući frišku, ledenu limunadu.

Dok sam crtala pažnju su mi odvukla dva najzgodnija muškarca ikada, moj muž i moj sinčić koji sada ima dvije godine.

Trčao je po sunčanoj livadi dok se Murat pravio da ga pokušava sustići ali mu Jusuf izmakne u zadnji čas. Smijali su se a moje srce bilo je puno. Puno tog predivnog prizora, puno rajskog zvuka njihovog smijeha i njegovog slatkog doziva nja "mama, mama pomozi mi", svaki put kad bi ga Murat uhvatio. 

Podizao bi ga visoko u zrak i pravio se da hoće da ga pojede.

"Sad si moj." -Govorio mu je, a on je vrištao.

"Prestani tata, reći ću te mami." 

Murat ga spustio kad me uočio iza drveta, a on je dotrčao do mene.

"Mama, mama tata opet hoće da me pojede." 

"Hmm, pa ne daj mu." 

"Ne dam, čuvaj me." -Podigao je ruke da ga uzmem u naručje što sam i učinila.