Prilično nesavršeni

Treće poglavlje

Pustite pjesmu, opustite se i čitajte.
Pjesma nije povezana sa ovim dijelom, ali je meni jako draga.
____________________________________________

Otvorila sam je i zamalo nisam doživjela infarkt.

Predamnom, u kutiji, je stajala knjiga. Ne tako obična knjiga, to je bio nastavak knjige "Alone", Suzan McBride.

Izašao je nedavno i zbog toga je i cijena bila previsoka, te sam čekala da prođe neko vrijeme, kako bih mogla da je kupim.

Ovo je bilo prosto neočekivano. Suze radosnice su lile iz mojih očiju poput vodopada.

-"Dušo, jesi dobro, zašto plačeš?"- čim je ušao u sobu, tata je počeo da me bombarduje pitanjima.

Jako sam ga zagrlila.
-"Ne plačem od tuge, već od sreće. Ova knjiga je razlog toga."- rekla sam to, pokazujući na knjigu.

-"Nikada nisam razumjeo tebe i te knjige. Da je mama ovdje sa nama, vjerujem da bi plakala zajedno sa tobom."

-"Ne spominji mamu, sada ću se stvarno rasplakati, ali od tuge"- nasmijala sam se na ovu svoju rečenicu.

-"Možeš me sada ostaviti samu?". Potvrdno je klimnuo glavom.

Znam da će sada plakati u svojoj sobi, čim je pomenuo mamu. To mu je jedna od najbolnijih tema.

I meni je, ali se trudim da, ako ću već da plačem zbog mame, plakaću od sreće.

Pored knjige sam uvidjela i jedan presavijen papir. Otvorila sam ga i pročitala šta je na njemu pisalo.
"Nadam se da ćeš uživati čitajući je. Znam koliko voliš "Alone", zato vjerujem da će ti se nastavak još više svidjeti."

Čitala sam poruku, još uvijek sa suzama u očima. Ne mogu da vjerujem da me je zapravo slušao, momak koga ne znam, nimalo. I da je zapamtio ono što sam mu pričala.

Odmah sam se ugnjezdila na krevetu i počela da čitam knjigu.

22 p.m.

Od kako sam uzela ovu knjigu u ruke, nisam prestajala da ju čitam. Vrijedela je svih ovih nekoliko sati koliko sam provela čitajući je.

Kada sam okrenula posljednju stranicu knjige, na koricama je bio ispisan jedan broj, meni nepoznat. Ispod njega je, krasnopisom, bilo napisano
-"Pozovi me kada pročitaš knjigu."

Pretpostavila sam čiji je ovo broj. Izvadila sam telefon iz torbe i ukucala ga u tastaturu.

Nakon što je jednom odzvonilo, začuo se glas sa druge strane linije.

-"Znao sam da ćeš odmah pročitati cijelu knjigu."-nasmijao se dok je izgovarao ovo.

-"Mnogo ti hvala za knjigu, nisam očekivala to. Ali stvarno, nije bilo potrebe za tim." Nisam htjela da mu kažem da skupljam novac za tu knjigu, iako mi je bilo drago što mi ju je neko drugi kupio. Sada mogu potrošiti novac na nešto drugo što mi je potrebno.

-"Slušao sam prošle noći sa koliko ljubavi govoriš o knjigama, i koliko ih voliš. Jednostavno mi je sinula ideja o tome da ti kupim nastavak naše omiljene knjige."- srce mi je počelo jače kucati kada je izgovorio "naše omiljene knjige".

-"Hvala ti za to. Ne znam kako da ti se odužim."

-"Nema potrebe za tim. Nisam ti kupio knjigu, kako bi mi ti uzvratila uslugu. Dovoljno mi je to da ti čujem glas."- srce mi je ponovo zatreperilo. On stvarno hoće da dobijem infarkt ?
Samo sam se nasmijala na to što je rekao.

-"Ja bih trebala da idem. Laku noć, Dante."

-"Laku noć, Charls."-prekinuo je poziv, a ja sam se zacrvenila zbog nadimka kojim me je nazvao.

Biće zanimljivo družiti se sa njim.

Ponovo sam zaspala sa mislima o njemu u glavi. Znamo se samo jedan dan, a on me poznaje skoro kao i moje najbolje drugarice. Možda čak i bolje od njih.

Šta bi bilo da na zabavi nisam pobjegla od svih i iza kuće srela njega? Ili još gore, šta bi bilo da uopšte nisam došla na zabavu ?

Da li bismo se sreli ? Da li bi nas sudbina spojila ?

____________________________________________

Zdravo svimaa, ponovo !
Kako vam se čini ovo poglavlje ? Saznali ste šta je Dante poklonio Charli.
Šta mislite, kakav će njihov odnos da bude kasnije ?
Ne želim ništa da vam otkrivam i da žurim sa pričom, ali možda neće sve biti onako kako očekujete.
Do sljedećeg poglavlja ! 😁