Prilično nesavršeni

Četrnaesto poglavlje

-"Svaka čast, djevojko !"- rekla mi je Emma, nakon što sam im ispričala za sve što se desilo, neizostavljajući poljubac.

-"Kasnije kada smo razgovarali preko telefona, dao mi je do znanja da zna za poljubac."- lomila sam prste.

-"Pa, šta ima veze ? Bolje je da zna, možda će on sad napraviti neki korak, kada zna da si zagrejana za njega." - ubeđivale su me.

Kada razmislim, možda to i nije tako loše. Ali, ne sumnjam da će me biti sramota kada ga sljedeći put vidim.

-"Za sedmicu dana završavamo školu i onda napokon počinje ljeto! Opusti se. Više vremena ćeš moći da provodiš sa Danteom."

To jeste bila istina. Imamo još sedmicu dana, i to je to. Napokon počinje raspust.
Imam osjećaj da će ovo ljeto biti najbolje do sada, jer sada imam Dantea uz sebe.

-"Sutra poslije škole idemo u kafić?"- zapitala je Hellen, nakon što je ustala sa kreveta.

Emma i ja smo samo klimnule glavama.

-"Hvala vam što ste došle. Morala sam nekome da ispričam."

Pozdravila sam se sa njima i ispratila ih iz kuće.

Ponedjeljak

Novo jutro, novi dan.

Iako je ponedjeljak, srećna sam, što je pomalo čudno.

Ali, škola se završava za nedjelju dana, tako da imam razlog.

Dok sam se spremala za školu, Dante mi je poslao poruku.

Jutro :)

I tebi isto. Kako si ?

Odlično se osjećam, mislim da ću već sutra moći da se vratim na posao.

Osmjehnula sam se. Izgleda da sam mu stvarno pomogla. Ha, ko bi rekao.

Drago mi je. Moram da idem, kasnim u školu. Čujemo se kasnije.

Čujemo se <3

Iii moje srce je ponovo kucalo kao ludo.

Malo zbog toga što mi je Dante poslao srce, malo zato što kasnim u školu i postoji mogućnost da ne dođem na prvi čas.

-"Tataa, danas idem kolima, kasnim."- znam da danas radi treću smjenu, tako da sam mogla uzeti kola.

Brzo sam izašla iz kuće i sjela u kola.

Nagazila sam na gas, jer ako ne stignem na vrijeme, neću moći da uđem u školu.

I ponovo sam razmišljala o Danteu. U posljednje vrijeme stalno razmišljam o njemu. Jednostavno ne mogu da ga izbacim iz glave. To je znak da sam se... zaljubila.

Nisam tip osobe koji se često zaljubljuje. Dijelom je zbog toga zato što imam visoke standarde, a takođe i zato što današnji momci nisu najpametniji.

Dok sam tako razmišljala o njemu, skretala sam u ulicu, još uvijek u svojim mislima.

Prije nego što sam mogla išta da uradim, predamnom se stvorila djevojka, koja se odbila od auta dva metra.

Nisam mogla da vjerujem svojim očima. Bila sam u šoku.

Poslije nekih 10 sekundi sam izašla iz auta da provjerim da li je živa.

Gledala sam mnogo serija o ljekarima, jedna od omiljenih bila mi je "Grey's Anatomy".

Eto, došao je trenutak da iskoristim svoje sposobnosti naučene u serijama.

Stavila sam palac na njen vrat, provjeravajući puls, kog je, hvala bogu imala.

Bitno je da je živa.

Kada sam se sabrala, ukucala sam broj hitne i pozvala ih.

U roku od nekoliko minuta su došli na adresu na kojoj smo se nalazile.

Morala sam da idem za njima, nisam mogla samo tako da odem, kao da se ništa nije desilo.

Znala sam da mi slijedi neka kazna, mada to mi je sada bila najmanja briga.

Samo sam se nadala da će djevojka biti dobro. Da joj nisam nanijela štetu.

Bože, nikad više neću voziti !

Kada smo stigli u bolnicu, odmah su je odveli na hitan pregled, kako bi utvrdili njeno stanje.

Nisam mogla sama kroz ovo da prolazim, tako da sam nazvala Clementa.

Hej, možeš li da dođeš u bolnicu "Parkinson"?

Charli, jesi dobro? Šta ti se desilo?!

Nije se meni ništa desilo. Dobro sam, vjeruj mi. Samo dođi.

Govorila sam, dok su suze navirale.

Naravno da mogu. Tu sam brzo.

Prekinula sam vezu.

Poznavajući Clementa, znam da će brzo doći.

Iza svojih leđa, čula sam zabrinuti muški glas, koji se obraća doktoru.

-"Doktore, šta joj se desilo? Gdje je ona sada?"

-"Ona je u sali za operacije. Nije u kritičnom stanju, ne brinite. To je sve što možemo za sada da vam kažemo. Uskoro ćemo je vratiti na intenzivnu negu, tada ćete saznati sve"- čim je doktor završio, vratio se u salu za operacije.

-"Ko si ti ?" - čula sam iza svojih leđa. Nisam željela da se okrećem.

Osjetila sam kako stavlja ruku na moje rame i okreće me.

-"Ponoviću pitanje. Ko si ti ?" - gledao je u mene tim crnim očima, pretpostavljajući zašto sam ja ovdje.

-"Ja..Bila sam zamišljena i skretala sam u ulicu. Sve se tako brzo desilo, uopšte je nisam vidjela."- govorila sam dok su mi se suze slivale niz lice.

Disanje mu se ubrzalo, stiskao je pesnice.

-"Nadam se da će biti dobro, u suprotnom, nećeš dobro proći." - sa tim riječima se okrenuo i odšetao od mene.

-"I da. Da nisi žensko, ne bi ostalo na ovome." - zaprijetio mi je.

Sjela sam na stolice u čekaonici i briznula u plač.

Čula sam užurbane korake kako mi se približavaju.

-"Charli, šta se desilo?" - začula sam glas Clementa, dok je provjeravao da li sam u redu.

Zagrlila sam ga i duboko udahnula.

Ispričala sam mu sve, ali nisam spominjala ono što mi je ovaj momak rekao. Nisam htjela da učini nešto glupo.

-"Charli, sve će biti u redu. Bitno je da je ona dobro. Sada se samo smiri, moraš biti prisebna."- samo sam klimnula glavom.

Nakon 5 minuta od našeg razgovora, isti onaj doktor od maloprije, se vratio u hodnik.

Clement i ja, zajedno sa onim momkom, smo opkružili doktora i čekali da nam kaže stanje djevojke.

-"Pacijentkinja je..."

____________________________________________

Helouuuu svima.
Ovdje opet imamo neku radnju. Charli je udarila djevojku automobilom 😬.
Odavde će se mnoge stvari zapetljati, vidjećete kako.
Nemam puno za reći o ovom poglavlju.
Možda možete zamisliti šta će se sve desiti, pustiti mašti na volju.
Takođe, na početku pisanja ove priče, zamišljala sam je kao kratku, opuštenu priču.
Ali sam dobila inspiraciju kako da je zapetljam i učinim zanimljivom, tako da, ništa od prvobitnog plana. 😁
Vidimo se u sljedećem poglavlju ! 😋