Prilično nesavršeni

Drugo poglavlje

Sutradan, kada sam ušla u dvorište škole, pogledom sam prešla preko istog, ne bi li pronašla svoje drugarice. Kada su me primjetile, pojurile su ka meni.

I naravno, Hellen je odmah, od ranog jutra, počela sa pitanjima :
-"Charli ! Kako si to mogla da uradiš ? Samo si tako otišla i nisi nam se javila !"

-"Hellen, smiri se, u školi smo."- kada sam to rekla, osmatrala sam da li nas neko gleda, jer je Hellen vikala preglasno.

-"Kažeš mi da se smirim ? Ostavila si nas bez riječi, mislile smo da ti se nešto desilo !"

-"Ali u redu sam ! Vidiš?"- izgovorila sam to pokazujući na sebe:
-"Čitava sam, ništa mi se nije desilo. A sada prestani da vičeš, jutro je pobogu."

-"Stvarno si trebala da nas obavijestiš o tome, prije nego što si otišla"- Emma je zabrinuto rekla.

-"Gdje si uopšte otišla ?"- izgovorila je Hellen, gledajući me ispod oka.

Razmišljala sam da li da im kažem kako je zapravo bilo, ali sam odlučila ipak da im prećutim.

-"Samo sam otišla da se prošetam jer je noć bila prelijepa, i nesvjesno sam nekako došla do svoje kuće. To je sve." - poslije izrečenog, Hellen mi je uputila pogled koji mi je rekao da baš i nije progutala tu moju priču.

Ubrzo se opustila, zatvorila oči i otpuhnula.
-"Kada sljedeći put odlučiš nešto tako da uradiš, samo nam se molim te javi. Znaš da te volimo i da brinemo za tebe."

-"Izvinite zbog toga, bilo je neodgovorno sa moje strane. I obećavam, takvo nešto se više nikad neće desiti."

Nakon moje posljednje rečenice, sve tri smo se nasmijale i zagrlile. Mislila sam ono što sam rekla. To jeste bilo neodgovorno sa moje strane, ali u tom trenutku nisam razmišljala ni o čemu.

Samo o njemu.

Što me je podsjetilo. Moram da pokušam da ga pronađem danas. U školi, obično ne primjećujem ljude oko sebe i ne obraćam pažnju na njih. Ali danas, stvari su drugačije.

U razmišljanju me je prekinulo školsko zvono.

-"Charli, idemo na čas. Ako ne požurimo, biće kao i prošli put. Vidimo se nakon časa, Hellen ?"

-"Vidimo se." - odmahnula nam je trčeći sa knjigom u ruci.

Emma i ja smo takođe potrčale prema kabinetu, da ne bismo ponovo završile kod direktora.

Poslije nastave

Nakon mog upornog istraživanja o tome da li Dante ide u istu školu kao i ja, zaključila sam da nemam sreće. Moram da napomenem da se to moje "istraživanje" sadržalo od toga što sam trčala po školi između časova, nadajući se da ću naletjeti na njega, ali kao što sam rekla, nisam imala sreće.

Na putu do svoje kuće, sam se vukla poput puža. Bila sam tužna zbog saznanja da ne idemo u istu školu i da se možda nikada više nećemo sresti. Ali sam pomislila, možda nam je to bilo suđeno, samo da se sretnemo. Možda je tako sudbina htjela.

Željela bih da ga ponovo sretnem, stvarno bih. Iako ga ne znam ni čitava 24 sata, čini mi se kao dobra i zanimljiva osoba.

Osoba sa kojom bih mogla da pričam o svemu, o svim svojim interesovanjima, poput  knjiga, umjetnosti, poezije, književnosti, i o čemu sve ne.

Ali jednostavno, možda nam je tako suđeno.

Kada sam konačno, nakon dužeg vremena stigla kući, poljubila sam tatu i odmah uzela da jedem, bila sam poprilično gladna.

-"Kako si dušo, kako ti je bilo u školi ?"- upitao me je, prekidajući me u sred jela.

-"Ništa novo se nije desilo, sve je po starom."- izgovorila sam boreći se sa špagetama, koje su očito htjele da se udavim njima.

-"Danas sam bio u pošti, stigla je jedna kutija za tebe. Pisalo je da je od nekog Dantea."

Sve one špagete koje sam imala u ustima, ispljunula sam kada sam čula šta je tata rekao. Brzinom svjetlosti sam potrčala ka svojoj sobi, a za sobom sam čula tatu kako me doziva i pita me da li sam dobro.

Zapravo nisam bila, srce mi je tako jako kucalo, da sam mislila da će da mi izađe iz grudi.

Čim sam ušla, primjetila sam kutiju, koju sam odmah uzela u ruke. Na njoj je pisalo "Od Dantea, za Charli".

____________________________________________

Zdravo svima, ponovo !
Mogu reći da je ovo, do sada, najzanimljiviji dio, za mene, ali i najduži.
Šta mislite, šta joj je Dante poslao ?
Pišite mišljenja u komentare.
Do sljedećeg puta ! 😁