Prilično nesavršeni

Osmo poglavlje

Dante P.O.V.

07:00

Moj san prekida iritirajući zvuk alarma.

-"Bože, ne mogu više." - rekao sam sâm sebi.

Posljednjih nekoliko mjeseci, otkako sam završio srednju školu, zaposlio sam se kao konobar u kafiću "Cosmos".

Zarađujem dobar novac, ali idalje nisam navikao da se budim rano.

Hitro sam ustao iz kreveta, spremajući se, kako ne bih zakasnio.

Prošlu noć nisam najbolje spavao. Slatka brineta mi se motala po umu.

Jedva sam čekao kraj radnog vremena, iako ono nije ni počelo, kako bih proveo ostatak dana sa njom.

Ne znam tačno šta me je to toliko privuklo ka njoj.

Ma koga lažem, naravno da znam.

Privuklo me je to sa kolikom strašću govori o stvarima koje voli. Koliko je zapravo inteligentna i odrasla za svoje godine.

Još uvijek je ne znam toliko dobro da bih mogao reći nešto više o njoj. Za sada, mogu samo reći da mi se sviđa kao osoba.

Ne znam kakav odnos bih želio da imam s njom.

Ali u svakom slučaju, ne želim da žurim sa upoznavanjem.

Kada sam stigao na posao, mahnuo sam šefu, pozdravivši ga, i odmah počeo sa radom.

Prvo je trebalo sve da pripremimo kako bismo otvorili kafić.
To i nije bilo toliko teško, u odnosu na to kada se u podne napravi tolika gužva da ne možemo sve da ispratimo.

Ovo nije bio najpoznatiji kafić u gradu, ali je bio u centru, tako da je dosta ljudi svraćalo ovamo.

Par sati kasnije

Konačno sam završio sa poslom i spremao sam se da odem, kada sam čuo glas svog šefa kako me doziva.

-"Dante ! Michael je otišao ranije danas, a trebao je ostati duže, tako da ti moraš danas odraditi njegovo vrijeme. Sutra ćeš dobiti to vrijeme slobodno, ili kada god to budeš želeo."- samo sam pogledao u svog šefa i klimnuo glavom.

Nisam htio da se raspravljam sa njim, jer to ne bi vrijedelo.

Kada sam se sjetio da treba da javim Charls da ipak neću stići na vrijeme, shvatio sam da nisam ponio telefon sa sobom. U svoj onoj žurbi jutros, sam ga zaboravio.

Sjetio sam se da postoji telefon u kafiću, ali nisam znao njen broj napamet.

-"Prokletstvo, šta sada da radim?"- očajnički sam pitao sebe, shvativši da nemam izlaza.

-"Ima tako da se naljuti na mene."

Sat ipo vremena kasnije

Kada sam konačno završio sa poslom, kao muva bez glave sam izleteo iz kafića, trčeći ka njenoj školi.

Bože, molim te da je još uvijek tamo.

I naravno, Bog nije uslišio moje molitve.

Ma šta pričam, Bog nema veze sa ovim. Naravno da me nije sačekala, pobogu prošlo je više od sat ipo vremena od kada smo se trebali naći.

Pozvao sam taksi i otišao prema svojoj kući, sa namjerom da je odmah pozovem kada dođem.

Što sam i uradio. Ušavši u kuću, odmah sam otišao u svoju sobu i provjerio telefon.

Sjajno, nekoliko propuštenih poziva od nje, par poruka, takođe.

Istog trenutka sam je pozvao, ali nije baš bila srećna.

Izderala se na mene i nije mi dopustila da joj objasnim situaciju. Shvatam je, i ja bih tako reagovao da sam na njenom mjestu.

Još par puta nakon toga sam je zvao, ali mi je ignorisala pozive.

Premišljao sam se da li da odem do nje, ali ipak nisam. Pustiću je da se ohladi do sutra. Ne želim previše da je pritiskam.

Prije nego što sam zaspao, ponovo sam razmišljao o njoj.

To radim svako veče, i ostanem budan do kasno, ne mogu da se probudim ujutru i tako sve u krug.

Smješio sam se sam sebi. Prisjećao sam se jučerašnjeg dana. Kada smo stajali ispred akvarijuma i zamalo se poljubili.

Dobro je što joj je zazvonio telefon i što se to nije dogodilo. Ne želim da žurim sa njom.

Tako razmišljajući o njoj, dobio sam inspiraciju za pisanje.

Odmah sam ustao iz kreveta, uzeo papir i olovku i počeo da pišem pjesmu.

-"Charli..."

____________________________________________

Ta daaa.
Zdravoo ljudi !
Saznali ste šta se zapravo dogodilo sa Danteom.
Da li imate nekakav komentar na to ?
Takođee, ste saznali da on piše pjesme.
Zanimljiv je, zar ne ? 😋
Do sljedećeg nastavka ! 😁