Kratke priče jedne izgubljene duše.
Svaka priča je deo duše tvorca ove knjige. Sve misli i osećanja su pretočene u par reči i zapisane na hartiju kako se nikada ne bi zaboravile.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Glasan žamor i smeh osoba oko nje su joj terali suze na oči. Gledala je u škripava bela vrata, razmišljajući kako bi joj ona jedina pomogla da se spasi ove nevolje u koju se uvukla. Na sebi je imala belu haljinu, nalik na venčanicu. U uglu usne joj zaigra bolan osmeh, oduvek je sanjala romantično venčanje, a sada sedi sama za venčanim stolom, u beloj haljini, posuđenoj od sestre, i čeka matičara.
"Da nema ove moje lude kćeri, sada bismo bili u velikim problemima. Bog neka nam je čuva", čuje majku kako šapuće kumi, sklanjajući joj par zalutalih pramenova s lica. Nešto u majčinim rečima joj da snagu da se nasmeši matičaru, koji se spremao da počne s govorom.
"Uvažena gospođice, zbog okolnosti koje su nas zadesile, vaš budući muž je bio sprečen da dođe na venčanje. Ipak, njegov potpis je ovde. Čekamo samo vaš", bez imalo emocija i pristojnosti matičar izjavni i gurne joj olovku u nežne ruke. Ledeni osmeh joj zaigra na usnama. Njen budući muž, heroj njene porodice, nije se udostojio pojaviti ni na dan venčanja. Svesna je bila da je ovaj brak samo na papiru, ali toliko poniženje od tog čoveka nije očekivala. Pa on se lično ponudio da ih izvuče iz bede i oženi se njome. Njegova ideja je bila da mu ona postane žena.
"Gospođice, ne dužite", mrzovoljno promrlja matičar. Drhtavo uzimajući olovku, potpiše se na taj prokleti papir i duboko uzdahne. Glasan aplauz odjekne prostorijom. Zvanično je postala njegovo vlasništvo. Ne žena, vlasništvo.
Proseda starica, umilnih očiju došeta do nje i izvadi crnu kutijicu iz bele svilene torbice.
"Čedno dete moje, snajka moja, ovo je tvoja burma. Moj unuk je svoju već na ruku stavio", kaže i stavi zlatno-roze prsten na njenu malu ruku. Mladoj devojci su i dalje u glavi odzvanjale reči "čedno", "dete" i "snajka". Stomak joj je vrištao od bola i nervoze. Suze je u očima jedva zadržavala. Znala je da je moćan, ali da takvu moć ima da se oženi, a ne pojavi na venčanju, nije znala.
Odjednom poče da svira tiha muzika, ona koja bi treba da označava sreću u novom životu, kući i porodici. Njoj je zvučala kao posmrtni marš. Lagano uze papir u ruke, onaj u kojem je pisalo da je ona njegova žena, kada joj pažnju privuče prsten. Čisto zlato, verovato skuplje od čitavog lokala u kojem je sedela, sa malom ružom u sredini. Bolno se osmehnuvši, zagleda se u ružu. Jedva da se i primetilo da je to ruža, koliko je mala bila. Ruža, toliko mirisna, a opet, puna trnja koje proliva krv svakome ko je dotakne.
"Mirišeš mi na ruže u proleće" joj prođe kroz glavu. To joj je govorio on, jedina ljubav u njenom životu. "Ruža", pomisli devojka, "kakvu ružu on meni daje. Nema on pojma šta je ruža. Ovo na mom prstu je pupoljak. Hibridni."
Poželi da skine prsten, ali joj se učini kao da se već urezao u meso. "Gotovo je. Postala si njegova žena. Nisi više ruža tvog princa."
U sekundi se seti da sa sobom uvek nosi jedan deo ljubavi. Osvrnu se oko sebe, shvatajujći da su svi zauzeti slavljenjem svog spasenja, te se sagne i iz torbice izvadi prsten. Srebrni, sa velikim rubinom u obliku ruže. Teško uzdahnu, stavljajući ga na prst, odmah pored burme.
"Prsten sa ružom od rubina. Sva moja ljubav je u njemu. Izradio sam ga misleći na tebe, ružo", rekao je dok joj je u noći punog meseca obećao kako će biti najsrećniji par na svetu. Da je samo znao da će ga njegova ruža ubosti trnjem i raniti za sva vremena.
Njegova ruža, koja je sada postala žena onome za koga je ona pupoljak nekog tamo ukrasnog cveta.
Njegova ruža, nekada mirisna i živa, a od ovog dana uvenula, bez nade da će ikada procvetati.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
A/N
Tu sam. Imam još jedan ispit za par dana, pa se posle toga posvećujem pisanju zbirke.
