Kratke priče jedne izgubljene duše.
Svaka priča je deo duše tvorca ove knjige. Sve misli i osećanja su pretočene u par reči i zapisane na hartiju kako se nikada ne bi zaboravile.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Čitavog života su mi govorili da slabo verujem ljudima. Gubila sam osobe koje su me volele jer sam ih nesvesno gurala od sebe. Neki su ostajali uz mene, pretežno oni koji su uspevali da se bore s mojim nepoverenjem. Nije postojala osoba koju sam pustila u svoj dvorac okružen velikim zidinama. Mnogi su se penjali po tim zidinama, mada bi svi padali dole kako bi se vrhu približili. Živela sam tako, srećno, dok nisam srela tebe. Nekolicina onih što je uspela da vidi vrt tog dvorca mi je rekla da te pustim u njega. Da zaslužuješ. Ne znam da li je to moje puštanje bio trenutak slabosti jer sam pronašla sebi sličnog, ali znam da si uspeo da pređeš zidine bez da si jedan prst pomerio. Lagala bih kada bih rekla da si zaslužio sve o meni da znaš. Nisi. Nisi ni pokušao da se popneš uz te zidine, godinama građene, a već si bio unutar mog vrta. Pomislila sam da ti neće biti zanimljivo to što vidiš. Vrt prepun sivila uz poneki cvet krvave boje. Fontana u sredini vrta iz koje voda ne teče. Predivne statue koje su zarazle šibljem, poneke slomljene u delove. Uvenulo drveće i pokoji zvuk gavranova. Kroz ceo vrt se prostirala gusta magla, davajući mu sablasan izgled. Oni koji su i uspeli da vide taj vrt, bežali bi glavom bez obzira od njega. Ali ti nisi. Možda si i jedini muškarac koji se nije prepao sablasnosti mog vrta.
Ne znam kada i kako, ali si dospeo iz tog vrta u samo srce moga postojanja. U dvorac u čijim su odajama cvetale ruže i drugo mirisno cveće. Deo mene u kome je sijalo sunce uprkos svim kišama koje su se probijale preko zidina i uništavale nekoć predivan vrt pun života. Koračao si polako, nesvestan da koračaš mojim dvorcem. Bio si zadivljen ružama i količinom sunca u njemu. Lagala bih kada bih rekla da mi nije godila tvoja zadivljenost. I ja sam bila opčinjena time što ti se moj dvorac dopao. Posmatrala sam te kako polagano bereš svaki cvet koji je rastao u dvorcu, gledajući kroz šta je on prošao, mojim očima. Grejao si se u toplim zracima moga sunca koje je izviralo svakog jutra u samom središtu dvorca. I dalje si bio impresioniran. Ponekad bi se koja ruža otela kontroli, pa te nesvesno ubola i povredila. Nisi mario za krv i bol, već si i dalje opčinjen koračao po sobama i predelima mene same, otvarajući vrata koja su davno zatvorena. Nije mi to smetalo, iskrena da budem. Iako sam ih davno zatvorila, pod vođstvom tvoje ruke mi nije smetalo što su ponovo otvarana i zatvarana. Uživala sam u toploti mog dvorca kao i uvek. Samo je postojala jedna razlika. Ti si bio nastanjen u njemu svaki dan. Više nisam bila princeza zarobljena u sopstvenom dvorcu, usamljenički čekajući da se kiša i munje probiju kroz teške zidine s polja. Idilično sam se prepustila posmatranju tvoje zadivljenosti mojim dvorcem, da sam zaboravila na najbitniju stvar koja ga je u životu održavala - tajnovitos koja ga je okruživala i moje nedozvoljavanje drugima da zakorače u njega.
A onda je jednog prolećnog dana u mom dvorcu zavladala tama. Probudila sam se i odmah potražila tebe, razmišljajući u kojem delu bi mogao biti. Trčala sam prestrašena tamom kroz dvorac dozivajuči tvoje ime. No, nešto je bilo čudno, nesvakidašnje. Podovi su bili mokri. Sunce je slabo grejalo. Haljina mi je odjednom bila nedovoljna da se zagrejem. Telo mi se treslo pod naletima iznenadne hladnoće. Tumarala sam sve sporije, pokušavajući da te pronađem, no tebe nije bilo. Najzad te pronađoh. Sedeo si kod vrata, nestrpljivo posmatrajući sve oko sebe. Delovao si hladno. Priđoh i u pogledu videh da tražiš ključ od vrata. Ledeni osmeh mi je zaigrao na usnama, dok sam nemo posmatrala tvoje pokušaje da otključaš vrata mojim ključevima. Kroz glavu mi prođe samo jedna misao: ti si odlučio da odeš. Moj ti je dvorac dosadio.
I tek tako, zidine su se opet stvorile. Gledala sam kako padaš u provaliju i dozivaš moje ime, preklinjući me da te vratim u dvorac. No, ja sam te samo nemo gledala, bolno shvatajući da ti nikad nije bio plan da budeš u mom dvorcu. Ja sam te unutra pustila, jer sam te ja htela unutra. Ti si sve vreme lutao po njemu, samo zbog jedne stvari - da bi pronašao izlaz. I tek tako shvatih, ja sam te držala kao zatvorenika u svom dvorcu, misleći da si ti taj koji je to hteo. Boreći se sa svojom usamljenošću, zatvorila sam te da se nikada više tako osetila ne bih.
...
Munje i dalje paraju nebom u mom vrtu. Nema više cveća u mom dvorcu. Zidine su sve veće svakim danom. Ti i dalje stojiš pred njima i dozivaš moj ime. A ja sedim sa ključevima u rukama, smrzavajući se i žaleći jer sam svoje sunce uništila zarad tvoje kratkotrajne opčinjenosti njime. Ruže su uvenule, a vrata onih soba u kojim si boravio su zauvek zaključana. Jedini tračak sunca je tinjao u samom središtu dvorca, dajući mi nadu da će se možda, nekad, ponovo pojaviti i obasjati dvorac. Samo ovaj put bez tebe. Bit će to drugi neko ko će mi sunce vratiti iz dubokog zimskog sna.
A/N
Malo drugačiji stil i priča. Nadahnula me je inspiracija. Izvinite jer me nije dugo bilo, borim se sa faksom.
Kako ste vi?
Takođe, htela bih da se zahvalim cejsova03 na novom coveru! Predivan je!
