𝐏𝐫𝐨𝐧𝐚𝐝𝐣𝐞𝐧𝐚 𝐳𝐯𝐢𝐣𝐞𝐳𝐝𝐚 💫| 𝐳𝐚𝐯𝐫𝐬̌𝐞𝐧𝐚 ✔︎

5. 💫

Sa svakom minutom leta bile smo još bliže našem selu. Dok je Vesela spavala, na sjedištu pored mene, ja sam grčila šake do granice bola. Jednostavno nisam prihvatala da će se sve ovako odigrati. Zašto sam uopšte i morala da molim roditelje da idem na ovako daleki put u zamjenu da ću se, čim se vratim pristati na prosidbu od onog odurnog i ljigavog starca. I dalje sam mogla raditi u rudniku, i mogla sam slušati njihova neprestana zvocanja u nadi da će prestati.

Ma koga lažem! Pristala bih na sve kada bi se moji snovi ostvarili. A sada kada po ko zna koji put više nemam ništa, ne mogu nikoga drugog kriviti osim sebe. Sama sam pala, sama se ubila. A tako sam se nadala da će Rouzel prihvatiti moj plan, nisam mogla opisati moju sreću kada sam čula da zna moj jezik. Sve bi bilo lakše da me još par trenutaka saslušao a ne onako izvređao. I da stvar bude još gora, još sam mu ono kamenje razbila. E neka sam, nek ide u onaj svoj svemir i dao Bog da se nikad više ne vrati.

Samo sada nisam znala da će se to dogoditi, jer da sam bilo šta naslutila, itekako bi povukla svoje riječi i ne bih gorko u bliskoj budućnosti patila za njim zbog toga.

"Želiš da ja idem sa tobom kod tvojih? Možda uspijemo da pronađemo način da ih odgovorimo od svega toga? Možda moj tata može da plati?" Stajale smo nedaleko od moje kuće, dok je Vesela na bilo koji način pokušavala da mi pomogne, iako smo obadvije svjesne težine moje situacije. "To ne dolazi u obzir. Ni sama ne znam kako da se tvojoj porodici i tebi zahvalim oko bilo kakve pomoći upućene prema meni. I kunem se, da ću vam vratiti do zadnjeg feninga sve što ste mi pružili. Ovo je na neki način moja kazna i ja ću nekako sa tim da živim." Teško sam uzdahnula.

"Ali Kupina.."

"Ništa Kupina. Barem sam zahvaljujući tebi vidjela malo svijeta i proputovala. A sada kao što sam sebi uvijek govorila, idem da ovo uradim najbolje što znam." Zagrlila sam je i mahnula dok je moja najbolja drugarica odlazila od mene. Došavši ispred vrata moje kuće, samo sam odmahnula glavom i rukom ih otvorila.

"Stigla sam ja." Mada ni sama nisam znala zašto sam to rekla.

"Bilo je i vrijeme. Ali tačna si! Barem neke koristi od moga vaspitanja." Majka je ruke brisala od svoju kecelju i zaputila se natrag do kuhinje. Iako me želudac opomenuo na glad, zaputila sam je i ja do nje.

"Strpi se do večere. Dolazi nam Marinko i želim da sve bude u najboljem redu, tako da ne želim da fali neki dio kolača ili slanih jela. Znam koliko ih je bilo. Mada mogla bi i ti da počneš da se učiš da kuhaš. Marinko je dobre kašike, a i ne želim da po selu čujem ogovaranja komšinica kako se ne snalaziš u kuhinji." Prstom je mahala ispred mojih očiju.

"Zar ne želiš da me pitaš kako mi je bilo na putu?" Pokušala sam još jednom da dam šansu našem odnosu majka-kćerka ali činilo mi se da je sve uzalud.

Pogledala me, i nastavila da mijesi testo. "Koliko znam, išla si na seminar u vezi rudnika, tako da ne vidim šta bi me moglo zanimati pa da te pitam. Jedina tvoja briga će da bude, ako ne ispuniš svoj dogovor a mi po drugi put ostanemo bez našeg rudnika. A sada idi počešljaj se i obuci nešto, večeras je tvoja prosidba." I dalje me nije gledala i ja sam nevoljko otišla do svoje sobe.

Izgleda da moji roditelji i brat nisu gubili vrijeme. Ostavila sam svoj kofer pored kreveta i počela sam da vraćam odjeću koju nisam nosila nazad u ormar. Nisam ih ni imala gdje nositi jer smo se odmah vratile. Uzela sam daljinski i upalila TV. Neka barem neko priča pa da koliko toliko skrenem misli. U pozadini TV ekrana odjeknuo je ni manje ni više glas Rouzela.

Zaledila sam se na mjestu. Okrenula sam se i a njegov osmijeh, koji moram da priznam je najljepši prizor što sam ikada mogla vidjeti na nekom muškarcu, bio je čista zaraza. Šteta što je ispao samo takav gad. Pritisnula sam tipku za brisanje kanala, i nakon sekundu njega više nije bilo. Kad bi barem postojalo dugme za brisanje određenih ljudi u životu.