Ispod Površine

8 deo

"Moj strah je taj koji mi daje hrabrost." - Bob Marli

ISIDORA

Moj novi stančić mi je beskrajno simpatičan. Imam neku malenu sobicu gde jedva stane mali krevet i orman, kupatilo i nešto poput kombinacije dnevne sobe i kuhinje.  Sva sreća pa nemam puno stvari i onda imam mesta za sve moje knjige. Odmah pored kreveta je bio i noćni stočić sa preslatkom lpom koja je imala šare lala. Lale su moj omiljeni cvet. I kao Lala sam bila najsrecniija. Ali moja sreća kratko traje, zato sam prestala da se vezujem za mesta i ljude. Znam da ću ubrzo morati da pobegnem i odatle. Kao Lalala sam živela svoj san. Bila sam učiteljica, imala sam lepu kućicu pored jezera i deca su me obožavala. A i tata jedne devojčice isto. Mnogo sam se zaljubila. I on je isto. Šteta što se sve završilo tako što se završilo. Ostavila sam ga uz neki glup razlog, nisam se ni oprostila već samo otišla iz tog grada. A iz države takođe.

Ne mogu da nađem na internetu ništa o Isaku. Plašim se pomisli da sam ga zaista ubila. Moja savest mi govori da je to loše, ali ja se na kajem. I znam da, da sam pozvala hitnu pomoć, on bi preživeo. Ja bih išla u zatvor ako treba, ali on to ne bi dozvolio. Njemu je draži njegov lični zatvor. Noćima sanjam iste košmare, budim se mokra.  Ne smem nikada više ni pomisliti da se vratim u Meksiko, njegovi ljudi će me ubiti. Verovatno me i sada traže. Ali njegov kartel nije dobrodošao u Turskoj. I ovde se osećan sigurnije. Prvi put posle toliko vreme. Samo moram da nađem novi posao jer novca ponestaje.

Umila sam se, kada god mislim o njemu, unervozim se. Pogledala sam na sat i videla da bih trebala ići do Lukasa i uzeti svoju platu. Verovatno bih ga oterala u tri lepe, ali on insistira i novac mi je potreban. Baš kada sam se spremala izaći van, stigla mi je poruka od njega. Rekao je da dođem kod njega kući. Vala i bolje, manje novca za taksi ću potrošiti. Presvukla sam se u šorts na pruge i belu majicu. Ispod mi je kipaći. Čim uzmem novac, otići ću do plaže. Dan je prelep.

Ispred Lukasove kuće nalazilo se dosta auta. Neka proslava se održava, rekla bih. Kapija je bila otvorena, ljudi su užurbano izlazili i ulazili. Takođe su i ulazna vrata kuće bila otvorena, pitala sam ženu koja radi kao kućna pomoćnica, gde da nađem Lukasa. Promrljala je nešto da je u radnoj sobi, na spratu. Ništa je razumela nisam ni gde je soba, ništa. Žena je produžila dalje noseći neke čače za vino. U jednom trenutku se sudarila sa nekim i čaše su pukle. Bam. Nastaje drama. 

Odmah sam se sklonila i krenula na sprat. Imam osećaj da ću se izgubiti u ovolikoj kući. Ali je previše otmena i lepa. Sigurno je Lukasova žena zadužena za dekoraciju, videla sam je da je na terasi i samo produžila dalje. Želim da mi Lukas da novac i da ja što pre odem na plažu i uživam.

Lukasova žena nešto viče na devojku koja isto, izgleda, radi ovde. Mislim se nešto, ovi bogataši nisu normalni. Oni od dosade ne znaju šta da rade. Eh, lako bih i ja sada da mi je tata neki budža i da imam para. Ne bih morala da se ovoliko mučim.

Jedna soba se nalazila na kraju hodnika, bila sam sigurna da je to Lukasova radna soba. Imala sam taj neki osećaj. Pokucala sam i ušla.. Kad ono, bum.. Dečija soba. Devojčica se igrala sa lutkama i pogled joj skrenuo ka vratima videvši mene.

- ,,Izvini, pogrešila sam prostoriju." ustala je i prišla mi. Pružila sam joj ruku, a onda sam shvatila da se ona ne rukuje. Ne grli. Bilo je jasno. Ima autizam. Moram reći da u životu nisam videla lepše dete. Gledala me je sa divljenjem i pokazala nešto rukom. Pretpostavljam da je to pozdrav sa njene strane.

- ,,Kako se zoveš?"

- ,,Dora. A ti, koje je tvoje ime lepotice?" čučnula sam kako bismo bile iste visine.

- ,,Sofija."

- ,,Wow Sofija, izvini na smetnji. Ja sam tražila tvog tatu. Izgleda da ga neću naći u ovom dvorcu pa idem polako."

- ,,Tata je otišao po moj ručak." pogledala je ka vratima i rekla radosno ,,Evo ga." Neka druga strana Lukasa. Nosio je poslužavnik sa hranom i bio nasmejan. Začudio se videvši mene, ali ništa mi nije rekao već je samo prošao pored i stavio poslužavnik na radni sto. Smestio je Sofiju da jede i onda se okrenuo ka meni i nasmejao se širokim osmehom. Nikada do sada nisam videla da se neko ponaša tako prema svom detetu. I ja sam se nasmejala, oči su mi zasuzile od smeha a i od ove prelepe situacije kojoj prisustvujem. Odrasla sam u kraju gde deca nisu ovoliko voljena. Gde nije bilo ovakvih scena. Pogotovo scena očeva i ćerki, majke su se brinule o ćerkama, a očevi o sinovima.

Očevima je bilo svejedno kada su udavali svoje ćerke čim krenu dobijati menstruaciju. Ženska deca su u mom kraju samo sredstvo za rađanje dece. Muška deca su bogovi, pre braka budu sa kojom god žele, imaju prava i da varaju. a devojke nemaju prava ni da se zaljube, odmah budu udane i osuđene na propast. Ja sam pila razne tablete kao dete samo da bih što kasnije došla moja menstruacija. I znam, nije bilo zdravo.  Ali nisam želela muža. Onda se pojavio Isak, odveo me je od mojih kada sam napunila šesnaest. I onda tu kreće pakao. Svašta sam uradila svom zdravlju da me ne bi udali za njega. Sama sebi sam oduzela pravo da budem majka jer nisam želela da jednog dana rodim ćerku koja će imati moju sudbinu. Ili sina kojeg će pretvoriti u psihopatu. I iako su doktori rekli da neću više biti majka, Isak me nije želeo pustiti. On je prokleta psihopata, šta god da sam uradila nisam uspela da se spasim njega.

Nije dozvolio da me otac ubije zbog mojih raznih pokušaja da ne odem k Isaku, ali me je ubijao na razne načine on sam. Bilo bi mi lakše ds me je jednostavno otac ubio. Ne bih proživela mnogo drugih stvari.

Kada sam napunila dvadeset dve godine, nekim čudom sam ostala trudna, ali zbog posledica svakakvih stvari koje sam radila da ne bih mogla da postanem majka, rekli su da će beba imati neki poremećaj. Isak nije želeo bebu, i ne ja zaista nisam želela dete sa njim to je činjenica ali opet nisam mogla da dozvolim da mi ga oduzme. Znam da bi to dete bilo osuđivano od strane svih, ali to dete bi meni bilo lek i ja njemu. To dete ne bi imalo istu sudbinu kao sva druga deca u mom kraju. Jer ako bi imalo neki poremećaj, ne bi ga uključili u poslove, a niko ne bi oženio ženu sa poremećajem. Imala bi priliku da se zaljubi u koga želi. Zato sam želela da se rodi.

Nisu nam dozvolili, mojoj bebici i meni da se zajedno borimo i zato sam nas ja zajedno želela ubiti. Zbog svačega što se dogodilo tokom toga, morali su mi odstraniti deo materice. I sada je sigurno, neću biti majka nikada. I zbog svega toga, ja sam uzela pravdu u svoje ruke. Izbola sam ga.

Pitate li se da li se kajem? Ne kajem se uopšte, trebala sam to mnogo pre da uradim.