Kazna za nadu (drugi deo)

Poglavlje 5

Vera ju je gledala kao majka što u kćer gleda. Dok je pred visokom plavušom iscrtavala novu ideju, u žaru pozitivnih emocija, puna elena, Veri, starijem arhitekti nije promaklo Simonino bledilo i tamni kolutovi oko očiju. Tri su stvari mogle da dovedu ženu u takvo stanje i sve su tri svojstvene mladoj ženi, mladoj majci.
U jeku objašnjavanja, mlatila je rukama slikovito i rečito dodavala detalje, ozbiljno, a opet ushićeno stavljala do znanja kako joj projekat prija. No bledilo je bilo tu.

"Natalija, mislim da smo pronašli savršenog saradnika?"

"Ne savršenog, jedinstvenog", odgovorila je Natalija dok je i dalje usresređeno slušala Simonine planove za zimsku terasu.

Simona se ponadala da je projekat gotov. Da je ispunila sva očekivanja. Onda je usledio poziv i bezobrazna ponuda koja je donosila mnogo novca. Ne njoj. Daleko od toga da bi ih ona zaradila, već bi taj novac možda mogla da skloni sa strane. Pod izgovorima da ima još što šta da doradi, preuzela je projekat i krenula sa maštanjem.
Zimska terasa, staklena bašta različte su ideje bile, ali spoj dve bio je pun pogodak.

"Ne mogu, a da ne pomislim da se poznajemo. Gledam te kako si fokusirana i taj sam fokus viđala!"

"Ja sam Dejanina starija sestra. Dejane Andrejević. Kuća Andrejević, ako se sećaš."

"Da, da! Princeza!", Nataliji su sinule oči, tobož se iznenandila, "A gde je Deja sada?"

Zaista, gde je Deja?
Poslednje što je čula bilo je da je odustala od ekonomskog fakulteta. Nije imala novca za studije iako je bila budžetski student. Nije mogla da nastavi, a sve to, kako je rekla kada su se poslednji put videle - Simoninom krivicom.
Tri nedelje nakon što se udala za Mladena, Mladen je aktivirao menice i
Andrejevići su izgubili sve. Kuću, vikendicu na koju je stavljena bila i druga hipoteka, izgubili su i onako prazne račune.
Stajali su pred svojm ćerkom koja je kao Mesija trebala da ih od zla spasi, a u još ih je u veću bedu gurnula.
Sve zbog jednog kožnog nabora!
Godinu danna kasnije, kada je već rodila Miu i krišom pozvala oca, da dodđe po nju, da je spasi batina koje je dobila, da makar spasi njenu kćer, dobila je samo reči da je sve to zaslužila.
Okaljala im je ugled, ponizila porodicu i na kraju izbacila na ulicu.
Svojom krivicom.
U uvredama koje su je tog dana bolele više o slomljene ruke i nagnjavljenih rebara, prednjačila je upravo Dejana...
Jedno je u Nađinom glasu čula tugu...

"Duga i ne tako laka priča. Generalno, nakon što sam se udala nismo ostali u dobrim odnosima, tako da verujem da je ili završila ekonomiju ili radi već uveliko negde. Deja je uvek bila sposobna."

"I licemerna. Sećam je se. Nego, treba da proslavimo nove ideje", Natalija je bila pametna osoba, tema nije bila za razgovor pred drugima "Recimo u restoranu u hotelu "Mari Mar", prekosutra, večera?"

Simona se stresla od Natalijinih reči. Hotel "Mari Mar" je postojao mnogo pre njihovog rođenja i bio je poznat po odličnoj hrani i dobrom klubu. Međutim, ono što ju je iznenadilo bio je odabir. Posedovali su dva svoja hotela, zašto stari i tuđi?

"Zašto ne u vašem hotelu?"

"Zato što moja tetka Nesa obožava "Mari Mar", a volela bih da i ona proslavi s nama. Tetka i teča žele da upoznaju ženu koja ima tako dobre ideje, bez obzira što Liam i ujak nisu tu. Naravno, voleli bi da upoznaju i tvoju porodicu."

"Onda je dogovoreno!", rekla je suzdržano, ali je prećutala deo kog se užasno plašila. Mladen je želeo Nataliju, bila je ubeđena u to. Natalija se uklapala u njegove kalupe. Plava, visoka, zgodna... Srećom po nju, nije nevina.

Mia je bila bolje. Trčakarala je prizemljem kuće pod navodno budnim Magdaleninim okom. Drugo je ok Magdalena držala na Mladenu koji nije mogai da veruje u sposobnosti svoje supruge. Izgleda da joj se školovanje isplatilo, a veze koje stvarala upoznajući zadovoljne klijente mogle su da postanu i njegove veze.
Nikolov-Dojčinović sa prstohvatom Nešića je bio vlažan san svakog ko je hteo da posluje kako u zemlji tako i inostranstvu. Legalni tokovi za nelegalne poslove, okviri zakona za nezakonite akcije.
U podsvesti je trljao svoje ruke jer ako je Mihajlo Dojčinović mogao da očisti svoje ime a nastavi da zarađuje van svakog zdravorazumskog okvira, mogao je i on. S druge strane, već je zamišljao Natalijine dugačke prste na svojim grudima dok mu se muškost gubila iza crvenih joj usana.

"Večera u "Mari Maru", kažeš? Nije loše, draga suprugo. Nije loše!"

"Voliš gužvu i voliš da budeš viđen tako da se ne brinem za tebe. Magdalena bi trebala da čuva Miu celo veče. Hoće li moći?", pitala je s nekim tragim cinizma kriveći usnice u polu osmeh.

"Možemo i njih da povedemo!"

"Da, možemo. Taman kada se Mii prispava možeš ostati s dadiljom na večeri dok ja vodim dete kući. Odlična ideja!"

Trepkala je naivno. Izgledala je nevino. A bila je sve, samo to ne. Znala je da želi da pokaže i dete u javnosti. On je sposoban muškarac. On je pametan muškarac. On je nepobediv. Kompleks veličine mu je odavno pomutio um, a želja da je ponizi bila je njegova hrana, gorivo pod kojim se kretao brzo i leteo visoko.

"Magdalena će je vratiti kući. Ipak je to tvoje veče..."

Svako veče bi bilo njeno veče samo da je otac nije dao u zamenu za otpis duga. Svako veče bi bilo njeno veče da je spasio onda kada je molila. Svako, baš svako veče bi bilo njeno da je imala snage da pobegne, jer udaja nije promenila baš ništa, barem za njene roditelje. Ostali su bez ičega, a ona je umrla.
Isto bi bilo i da je sačuvala taj nabor, tu prokletu glupost.
Ponovo bi bila manje vredna, opet bi bila tretirana isto, jer muškarcima poput Mladena, posesivcima ništa nije sveto. Ponovo bi bio siguran da je bila njegova samo jednom, nakon toga tortura bi bila ista.  Bila bi kurva, pa kurva!

"Naravno da će Magdalena da vrat Miu kući, na kraju opet će biti po tvome."

Nije mu dozvolila da nastavi s opaskama, brže bolje, da bi ipak ostala njena zadnja, izala je iz Mladenove radne sobe. Nekada biblioteke u kojoj je Nađi i Moniki čitala bajke. Nekada njene oaze mira.

Nije greh ako ostavi drhtaj na srcu, osmeh na usnama i radost na duši - pisalo je u poruci skrivenog pošiljaoca. Znala je da je on. Samo on... Muškarac zbog čijih je usana gorela samo jednom, onaj koji ju je jedne noći upoznao celu, uveo u svet odraslih, pokazao joj tajne i postavio osnove za budućnost.
U svojoj sobi ovog puta nije plakala.
Gledala je odraz svoga lika u velikom ogledalu ne želeći da gleda obrise svoga tela.
Rukom je putovala po koži vrata, zatvorenih očiju milovala predeo ispod ogrlice koju je jedino nosila, spuštala šaku polako u raskopčanu košulju, tražeći zatim i kopču svog grudnjaka.
Bila je čovek, bila je ljudsko biće željno ljubavi koje se odrekle, željno nežnosti koja joj je uskraćena.
Bila je čulno biće bez zadovoljstva, bila je žena bez muškarca.
Iako je greh najbolji deo kajanja*, ona se za svoj greh kajala nije.
Muškarac crnji od noći bio je u pravu.
Kako može biti greh, ako se u užitku cela istopila....

***arapska poslovica
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖