Kazna za nadu (drugi deo)

Poglavlje 17

Teške bele pahulje pokrile su kajolike pored puta. Vozio je lagano svako malo gledajući u retrovizor najlepši prizor; svoju ženu i njihovo dete, kako jedna pored druge dremaju.
Još malo i dolaze do nizine, zatim aerodroma gde ih čeka Sergejev avion i put natrag u Italiju, natrag kući. Njihovoj kući, novim odlukama, novom životu koji bi nekoliko dana nakon Božića i trebao da krene za njih.

"Hajde lepotice, avion nas čeka!", parkirao se ispred agencije za iznajmljivanje automobila i izvukao kofere. Sada je bilo teže izvući njih iz udobnosti toplog automobila.

Simona je gotovo odmah otvorila oči, grabeći Miu koja je još spavala, jedva je čekala da uđe u taj avion i vrati se u udobnost kuće u kojoj se osećala sigurno i zaštićeno. Osećala se svoje...

Dok je domaćica teta Mica kako je insistorano da je zovu nosila Miu ka njenoj sobi, Simona je udarena nekim čudnim i nepoznatim osećanjem ostala u samo dnevnoj sobi prostrane kuće.
Bila je zima, Novu godinu samo što su dočekali, a sumornog osećaja i teskobe hladnoće nije osećala. Osećala je polet, osećala je... Ni sama nije znala kako da opiše osećaj sreće i ushićenja, iščekivanja pomešanog sa tihom strepnjom.
Liamove ruke su se našle na na njrnim bokbima dok je usnama lagano prelazio po njenom uhu.
Šaputao je slatko, šaputao je nežno, govoreći najlepše reči koje je mogla čuti, koje je u svojim bajkama čitala, o njima sanjala.

Opuštena u njegovom zagrljaju, dozvolila da mu ruke lutaju njenim telom, usne obeležavaju, a reči... One su obećavale...

"Liame... Volim te", prevalila je preko svojih usana, prvi put iskazivajući ono što jeste osećala, ali se plašila da kaže na glas.
Još jači stisak u zagrljaj, još lepši dodir, još nežniji poljubac... "I ja tebe, devojčice..."

Koliko pogrešnog toliko je bilo i isparavnog u sunačanom danu juga Italije. Koliko pogrešnog, toliko ispravnog u ustrepatlom ženskom srcu toliko puta ranjenom. Koliko oprečnih osećanja, ispravnog i pogrešnog, da je negde u svom tom vrtlogu odlučivanja pomislila da gubi nit važnosti dešavanja.
Slaganje prioriteta.

Zavaljeno je sedela u Liamovom naručju puštajući da joj misli lutaju beskrajnim stazama zadovoljstva spoznaje da je ipak voljena, da može i ume i sama da voli.
Sedeli su na garnituri, apsolutno, sasvim nezainteresovani za život i dešavanja koja su se odvijala mimo njih. Bilo je previše merenje, a samo je jedna prilika za sečenje, bilo je previše vaganja, a u cilju da se drugima dodvori i ugodi.
Sebičnosti mesta nije bilo, a sebičnost je bila poželjna. Hedonizam u malom, sebično udovoljavanje sebi, ne drugima.

******

"Donela sam ti dopunu papira i imam pokolon za tebe!", Nesa uvek stroga i odmerena Nesa stala je pred Mladena držeći pozamani slog papira u fasciklama.

"Kaži mi da imaš Simonu!"

"I Simonu i Miu i Magdalenu. Ali prvo preče stvari. Ubacila sam kako si rekao predbračni, a onda sam pronašla originalni ugovor. Oboje na kraju delite ono s čime ste ušli u brak, a zajednički stečena imovina se deli na pola. Ako se desi da jedam od roditelja ostane bez starateljstva, dete preuzima deo tog roditelja koji je izgubio roditeljsko pravo."

"Mi se razvodimo samo na papiru!", viknuo je, ali setivši se njenih snažnih refleksa, još bržih prstiju i jaćeg stiska, snizio je ton. Još ga je bolelo među nogama, ne treba mu ponovaljanje.

"O i te kako se razvodite, za stalno! Jedna od stavki je fizičko nasilje u braku, to si zaboravio. Njen advokat je to stavio u stavku predbračnog ugovora, ali ni ti ni tatica niste čitali ugovor."

"Kakvo nasilje?", stao je da zausti pre nego to mu je Nesa ispred nosa bacila slog slika nastalih onog dana kada je rešila da pobegne.
Načinjene su izdaleka, ali se jasno vide.