Kazna za nadu (drugi deo)

Poglavlje 14

"Sve što želite! Sve! Samo kažite", zapomagao je, ali gluve uši reči ne čuju.
Molio je, preklinjao, ali ruke koje su ga držale pod pazuhama bile su jake, zasigurno muškarca krupnijih od njega.

"Kažite šta vam treba!", ponavljao je, ali maskirani muškarci nisu ni reč rekli.

Jaka je svetlost bila opozit tami iz koje je povučen.
Krenuo je ni sam ne zna kuda nakon poslovne večere u nadi da mu je posao dobro prošao. Koračao je ka parkingu, znao je da u kuću ne može otići a da ga ne sačeka još koja poruka i zato se dvoumio kuda da krene.
U mračnoj ulici su ga zaskočili i prvi put vidi svetlost.
U pristoriji, u kojoj nema ničega do jedne lampe.

"Šta hoćete od mene?", pitao je i vrateo se oko sebe gledajući u gole zidove i betonski pod.

Ko je hteo da priča sa njim, ko god da je to bio, nije bio tu!
Sam u osvetljenoj prostoriji pod halogenom sijalicom, bez stola, stolice, bez ikog i ičega.

Seo je na pod u uglu prostorije i osluškivao okolo.
Tišina je bila glasna, tišina je bila sve što je čuo...

Senke su se poigravale sa svetlošću stvarajući zlokobne oblike. Posmatrao je jednu granu koja je svojom senkom odavala utisak šake na zidu. Šaka se pokretala i grabila ga za vrat jako stiskajući, pritiskajući, gurajući ga dublje i dalje u mrak njegovog uma.
Fijuk vetra kroz polomljen prozor osvetljene prostorije, zvižduk koji opominje da treba da se okrene, naterao ga je da čvršće obrgli svoja kolena i više se ugura u ugao. Imao je želju da uđe u malter, da postane jedno sa zidom iza sebe, da ostane čvrst materijal da ne bude povređen.

"Pokaži se kukavice!"

Um uverava u stvari koje nisu 
istinite. Kaže to toliko puta da na kraju postane prihvatljivo poput  istine, a ne laži. Trpi se to kao da je  istina. Najdelotvornije mučenje nije fizičko nego, naravno, psihičko. Um je u stanju zamisliti užase mnogo  strašnije  od  onih  koji su fizički podnošljiviji; baš  kao  što  će  um  isključiti te fizičke boli  kad  patnja  premaši ono  što telo može  izdržati. Nervi su  u njegovim leđima  vrištali  su  kao  da  je  neko posuo so u  uništeno  meso.  Bol je  bila tako  prodorna da je ostao  bez  daha.  Umreće u toj pustoj  šupi  i  to verovatno uskoro.  Nadao se da će biti brzo.
Svetlo je nestalo i u potpunom mraku uz fijuk vetra čuo je samo svoje srce i divljačke otkucaje koji su se ubrzavali. Teška ruka bika jenpinovo na njegivom ramenu i nihe stigai da se odbrani, udario je glavom u zid dok mu je na lice padala tkanina.
Stavili su mu džak preko glave. Težak, jedino je vazduh prilazio i dašak svetlosti.

Ubrzi se našao u automobilu, da bi još brže završio na ulici, vezanih ruku iza leđa.
U gužvi, nadomak samog centra grada, a opet u mirnoj ulici.
I niko nije video dva muškarca kako se odaljavaju. I niko nije video automobil koji se zaustavio. I niko nije video muškarca sa vrećom na glavi...

Iskobeljao se iz vezica koje su napokon pukle na njegovim leđima, strgao vreću s glave i udahnuo duboko.
Napokon je shvatio, nisu se šalili...

****

"Mladene, ko je ovaj čovek?", Nesa je bila uporna pokazivajući sliku muškarca kasnih pedesetih godina, još uvek ne potpuno sede kose, čvrstog tela u belom lanenom odelu. Sedeo je za stolom nekog restorana i odavao utisak da nekog čeka, visoko prekrstivši noge.
U rukama mu je bila čaša tamnog pića, a na usnama zagonetni osmeh.

"Ne znam. Mislim da ga čak nisam video ni u prolazu."

"Moj čovek je", podigla je prst u vis i na sekund prestala da priča "Ovog muškarca video u nekoliko navrata kako osmatra vašu kuću i gradilište. I dvojicu muškaraca sa njim."

"Zaista ne znam..."

I nije znao. U principu, većinu ljudi kojima je razorio firme, imanja, kuće, porodice Mladen nikada nije upoznao ili video pre. Nije ga zanimalo sve dok je bilo mogućnosti za kupovinu po niskim cenama, pa makar i sam srozavao firme i profitom. Prljav novac, prljava igra.

"Dobro, saznaću! Kaži mi iskreno, ali iskreno. Prošla su dva meseca, da li ti se iko javio?"

"Nije! Koliko puta da ti to kažem, niti me iko zvao, biti išta čujem, vidim. Sve je normalno osim što nje nema!"

"Mladene, bacaš senku na sebe! Ako ne pronađemo bili kakav trag, ti postaješ prvi osumnjičeni, a onda će da ti i kuću iskopaju da provere nisi li ubio ženu i dete!"

"Nisam! Nisam i nisam! I niko mi se ne javlja!", otpio je gutljaj pića zahvalan što se ovog puta sreo s Nesom u lokalnom kafiću. Možda bi videla neku od poruka, jer onaj ko je poruke ostavljao nije imao svoj tajming. Kao da je dolazio i odlazio onda kada je njemu ili njoj odgovaralo...

Njoj...

"Jeste li našli Magdalenu?"

"Još uvek sumnjaš u nju?"

"Prigodno je nestala kada i moja žena..."

"A prigodno ti je bila i ljubavnica. Koja je nestala kad i tvoja žena, možda sa njom? Razumem, možda ih je Magdalena odvela, a možda si i Magdalenu lividirao zajedno sa Simonom i Miom?"

Mladenovo lice postalo je purpurno. Toplo i do usijanja crveno, zatim skoro ljubičasto. Stiskao je pesnicu sve jače moleći se da ne skoči i ne povredi Nesu. Ta je žena bila toliko drska da joj sigurno treba neko da je vrati na svije mesto!

"Jesi li ubio Magdalenu, Simonu i Miu?", unosila mu se u lice, hladnim zelenim očima i još hladnijim osmehom ravne crte.

"Šta hoćeš od mene?", stiskao je sada i vilicu ispod glasa režeći. Zamišljao je kako Nesina glava leti levo desno pod njegovim dlanom.

"A sam advokat. Odbrane. Sumnjičava sam. I pametna. Veoma. I ako te nešto pitam ne znači da imaš prava da režiš na mene!", smeškala se, polako ustajala sa svog mesta i sela ponovo, samo ovog puta odmah do Mladena, "Ako nešto želim da znam, ja pitam. Ako sumnjam, pitam. Ako te pitam daj mi odgovor. Ne laži me, jer ti ne mogu pomoći, ako me lažeš!"

Mladenovim licem razlila se nelagoda, a usne su mu ubrzo iz nelagode poprimile bolni luk. Grimasa mu se menjala kako je bol bivala sve jača.
Nesina ruka na njegovon penisu bila je strašna. Stiskala je i uvrtala njegov ponos do granica izdržljivisti, do trenutka kada je poželeo da vrišti od bola...

"I nikad više ne diži glas na mene! Ja sam ti poznanik. Nisam prijatelj da ti oprostim, još manje sam ti ljubavnica ili žena da prećutim. Odsećiću ti kurac, mamojebcu jedan, a onda ću da ti ga nabijem u dupe! Razumeo?", trepnula je dva tri puta, razvukla najlepši osmeh na usnama i vratila se na svoje mesto.

"I onako radim za tebe pro bono, samo zato što je tvoja žena napravila čudo sa hotelom. Ako ti ne trebam, kaži, a iz govana u koja neminovno ulaziš izađi posle sam..."

Nije primetio sekund kada je Nesa ustala ponovo i otišla. Bolelo ga je međunožje, žena je imala opasno jak stisak i nije se šalila.
Nije ubio Simonu i Miu, a svakako bi voleo da stavi šake oko Magdaleninog vrata i natera je da progovori.

Zvuk poruke na mobilnom telefonu nateralo ga je da se vrati u realnost...
Nepoznat broj...
Nepostojeći korisnik...

"Čestitamo, postaćete otac!", pisalo je, a Mladen je prebledeo....

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖

Čisto da me ne zaboravite.
Malo Mladena za one koje prosto ne mogu da dočekaju da vide kako će biti srećan na kraju priče 😎😎😎