Kazna za nadu (drugi deo)

Poglavlje 4

Sedeo je u svojoj kancelariji u klubu "Sin" i kroz portal posmatrao separee. Sergej i Boris sa svojim društvom su se smejali, a devojke koje su čeznule da privuku njihovu pažnju zavodljivo su uvijale kukovima. Muzika je bila glasnija za njega, ali muziku je voleo. Nesa je bila zaslužna za to.
Rusija, koliko god bila primamljiva u ovo doba godine i koliko on bio rado viđen gost u Moskvi i Sankt Petersburgu, toliko su ga crne okice nagnale da se već narednog dana vrati sa službenog puta ostavivši ujaka samog da izlazi na kraj sa Ruskim gostoprimstvom.
Koliko god ga mamilo da pronađe neku putenu, bledu riđokosu među gomilom plavuša i brineta, njegov je pogled tog dana ostao na klupku crne kose koje je za ruku držalo sitnu ženu, prirodnu plavušu kose boje peska i oslovljavalo je sa mama.
Sedeo je tog dana u bašti jednog od svojih kafića i dok je ispijao kafu pogled mu jenostao zarobljen pogledom malog deteta. Tako sličan Borisovim. Hrabar a krhki, pun pitanja i nevin.
Oči te žene, oči skrivene pod naočarima za vid blistale su od neke njemu nepoznate emocije, ali osmeh kojim je darivala svoju kćer zagrejao mu je srce na veoma poznat način...

"Mama? Možeš li da mi pozajmiš Igora na par dana?"

"Igraćeš se detektiva?"

"Neću ja, on će. Ja ću biti klijent."

"Liam", spustila je ruku na njegovu, "Mislim da je prošlo previše vremena, a sećanja blede."

"Ne zbog mene, mama. Treba mi za prijatelja. Video je dete na ulici i misli da je dete njegovog brata", zaista je bio ubeđen u to. Malo klupko crne kose je moglo biti Borisovo, Boris je bio nestašan i nepažljiv dečak.

Nesu je retko ko mogao da slaže, naročito u razgovoru oči u oči. Nesu nije mogao svako da prevari, a pogotovu to nije mogao Liam.
Međutim, nešto što je videla na njemu reklo joj je isto što i njegove reči. On je zaista tražio dete, a ne svoju misterioznu devojku.
Onu koju je jedne večeri upoznao u klubu "Sin", spoznao, a nikad joj ime nije saznao.
Klimnula je glavom i pozvala Igora, tačnije obavestila ga o novom pohodu na nešto i nekog...

Samo dan kasnije, Igor je sedeo preko puta Liama u rukama držeći slike koje je pronašao. Sve su bile iste, osim jedne.
U beloj venčanici, bez osmeha na licu a sa tugom ispisanom po celom svom telu, crvenokosa devojka držala je svog supruga pod rukom.

"Ime joj je Simona Andrejević, sada Jelić. Udata je za Mladena Jelića. Odavde je, ali od venačnja ne žive u gradu, već se sele po celoj zemlji. Ona je arhitekta i trenutno je angažovana za rad na tvom trećem hotelu, po završetku angažmana vraćaju se na primorje.
Za razliku od nje koja je čista kao suza, Mladen nije čist. Njegova su poslovanja pod znakom pitanja i ne samo prvi milon, već i mnogo miliona posle prvog su mu prljavi.
Njen je otac bankrotirao nedugo nakon ćerkine udaje i Mladen je sve odkupio. Stari Andrejević je sa porodicom negde na selu, ne viđa se sa ćerkom.
Devojčica se zove Mia, ima tri godine."

Slušao je, ali nije čuo. Oči su mu ostale zakovane na crvenoj kosi i bolu koji je video. Srce mu je kucalo brže, a dah se polako gubio...

"To je ona. Tražio sam je kao crvenokosu, ovu ovde. Ali plavuša mi nije bila ni na kraj pameti."

"Šta ćeš sada?"

"Idem sa Sergejem. Posao ne sme da trpi jer sam je pronašao."

"A posle?"

"Posle za nju imam mnogo pitanja..."

I jeste imao. Jedno od njih je bilo zašto mu nije rekla svoje ime.

Saznao je o Mladenu previše ne tako lepih stvari. U ranim četrdesetim često je viđan sa mlađim devojkama, povezivan u različite afere iz kojih se nekako izvlačio, ali se uvek vraćao kući.
I dok je Simona bila ubeđena da radi samo na hotelu, u njemu su se planovi rađali, a misli rojile. Tražio je načina da je pošto poto zadrži tu, makar dok Igor i Nesa ne istraže podobnije tog stvora od čoveka.
I planovi su se ostvarivali.
Natalija je bila prezadovoljna njenim angažmanom, a tek je trebalo nakon izgradnje preći i na finaliziranje. A ništa od toga ne može bez prvobitnog arhitekte.

"Koliko misliš da se skrivaš tu?"

"Koliko god da treba, devojčice!"

"Hej, nisi ti ujka, znaš?"

"Ne, ali ti jesi moja devojčica."

"Poslala sam poruku, onako kako si rekao."

"Skrila si broj?"

"Ne ja, tehničar jeste. Misliš da će shvatiti?"

"Nadam se da hoće. Ne bih da pomisli da je neka uhoda. Šta imaš novo da mi kažeš?"

"Osim da zasigurno jebe dadilju, ništa!"

"Natalija, jezik!"

"Šta Natalija jezik? Sa ženom se vodi ljubav. Sa majkom deteta se vodi ljubav a švalerka se jebe. Takođe, voli devojčice, mislim tako mlađe cure, osamnaest do dvadeset. Bolesnik! Tetka Nesa ima pedeset, znači njoj je bliži nego svojoj ženi."

"Petnaest godina je stariji od Simone."

"Znaš Liame, mi je znamo celu priču. Možd aje bila trudna kada se udala? Možda je morala da se uda? Možda je i ona ćaknuta u glavu, kada se udala za njega? Možda je zbog para? Mnogo je toga možda, a mi ne znamo."

"Ja znam, Natalija. Na dan kada se udala izašla je iz mog hotela. Imala je sneni pogled i blistave oči. I... Natalija..."

"Pljuni!"

"Ja sam joj bio prvi."

"Zato si pećinac, majmune. Prvi pa prvi, kao da je to bitno. Nama romantičarima jeste, ali samo zbog osećaja i osećanja, ali u stvari je totalno nebitno ko je bio prvi. Pamtimo, svakako, ali nije toliko bitno ."

"Onda ću da promenim mišljenje i moraće da preradi kompletan plan za hotel!"

"Ne, možda je natera da ode. Daj joj ponudu koju ne može da odbije!"

"Daću im oboma ponudu, a ti se potrudi da shvatiš šta je pozadina priče. Ostani skriven, jer ako se ti nje sećaš, verujem da se ona i te kako seća tebe!"

"Mia ima tri godne."

"I šta s tim?"

"Ima Borisov pogled..."

Dani su mu prolazili sporo, tragao je za starim Andrejevićima ali svaki se trag brzo hladio. Časkom je Igor imao saznanja o gradu, časkom o selu, časkom o odlasku preko granice. Usresređen na potragu promašio je jednu bitni sponu. Simona je bila najstarija od četiri kćeri. Možda je pronalaženje njih lakše nego nalaženje oca.
Najmlađa, osamnaestogodišnja Nađa je bila učenik srednje škole.
Sledeća ja bila Monika i svakako je živela preko granice, pobegla trbuhom za kruhom u svojim dvadesetim.
Treća i samo dve godine mlađa od Simone, Dejana je bila bankarski službenik na samo dva sata od njih.
U njeno pronalaženje je polagao najviše nade, od njenog pronalaženja je najviše strepio...

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
Eto tako, kaže meni moj Dragi, ženo marš na spavnje, a ja ga pogledam onim tužno kuče pogledom i kao okrenem se na drugu stranu.
Posle tačno trideset u dve sekunde on hrče, a ja kuckam priču. Nesanoca je čudo, a ona da izađe pa da izađe, kao da je gušim i sputavam. Ali ne.
Ideja se rodila još je pređašnja bila pisana, ali u kombinaciji sa Liamom mislim da je pronašla svoj put.

Uživajte u čitanju, jer ja ću svakako uživati dok vam kidam živce! 😉😉😉

Volim vas i ljubim, a sad, pravac na posao!