Kazna za nadu (drugi deo)

Poglavlje 13

Sloboda se ne kupuje. Sloboda se ne stiče. Sloboda nije uslovljena, niti je ičim drugim ograničena do sopstvenim umom.
Još jedna je poruka okitila kuću Mladena Jelića. Za njom i druga, pa treća.
Svaka poruka bila je lična, svaka je u mirnoći stava nosila novu pretnju.
Svaka je bila otkucana i nekim oštrim predmetom zabijena u vrata, okvir prozora ili pak neki deo nameštaja Mladenove kuće.

Prokletnica, kako je zvao Simonu, natovarila mu je rep da ga prati. Ako je u opšte i živa, a nadao se da nije, pravila mu je probleme.

Prošle su nedelje kako je nestala, a poruke nisu prestale. Nije prestao ni inspektor Joksimović da ga obilazi i svaki puta da ga pita nije li ga neko kontaktirao. Svaki put potencirao da se nada da će Simonu i Miu pronaći i srećne i zdrave ih vratiti kući. Baš svaki put pitao seća li se nekog detalja. A nije se sećao ničeg vezanog za baš taj dan, osim da je pokupio ključeve automobila, pogledao Miu kako spava i otišao sa prijateljima na rani ručak.

Bio je bolno svesan da je tog jutra osvanuo u Simoninom krevetu, baš kao što je bio svesan i da Simona svakako nije spavala s njim. Magdalena mu je poslala par prekornih pogelda, ali, mala je sebi bila dala previše za pravo.

Od odlaska pa do povratka kasno popodne, apsolutno ništa.

Osim poruke na stolu.

Osim Magdaleninog nedostupnog telefona.

Osim nestanka...

"Da li je moguće da je otišla kod svojih?"

"Ona jednostavno nema nikog. Njeni su se protivili braku, a kada se Mia rodila totalno su je se odrekli."

"Nadam se da razumete da ovakav slučaj ne može dugo da ostane hladan. Svakog sekunda se može desiti nešto novo."

" Na šta aludirate, Joksimoviću?"

"Najviše na dadilju. Ona je prva osumnjičena. Hvala na vašem vremenu!"

Prokletnica! Najveća! Sve dok se ne sazna makar nešto ili policija ne dobije bilo kakav trag, dolaziće mu na vrata. Pitaće ga ista pitanja na koja on neće imati odgovor.

Da li ima neprijatelje? Naravno!

Da li ima repove? Svakako!

Da li je čist? Ni malo!

Da li bi se odrekao stečenog zarad porodice? Nikako!

I po prvi put osvanula je poruka sa više od par reči. Stajala je na trpezariskom stolu, odmah pored korpe koju je nekada Simona punila voćem za Miu, a u Mladenu je izazvala paniku. Stresao se čitajući pitanje, a za njim i odgovor.

"Da li znaš šta je jevrejska kletva? Imao pa nemao? Spremi se da saznaš, uskoro!"

Sloboda nije bila koračati van četiri zida a da okovi teški, čelični, ne vuku nazad. Sloboda nije bila leći u postelju sa pištoljem pod jastukom. Sloboda nije bila ručati u restoranu, u udaljenom uglu, daleko od pozora sa zidom iza leđa. Ne sloboda svakako nije bila strepnja koja je sve više bujala u Mladenovim mislima...

"Nesa? Da li još uvek važi ponuda za pomoć?"

"Naravno!",odgovorila je istog trena kada je čula Mladenov glas.

"Ne mogu više da živim u neizvesnosti, moram da ih nađem! Nedostaju mi!"

"Ne brini, naćićemo ih!", obećanje s druge strane telefonske veze ulilo mu je nadu, ali slobode više nije imao.

Koračao je ulicama, posmatrao je ljude, osluškivao zvukove i u svakog i sve je sumnjao. Ko je taj neko ko zna? Ko je taj neko ko misli da može? Ko?

****************

Plava kosa rasuta po belom jastuku,  a na ramenu crne lokne počivaju.

To je bila slika koju je Liam svako jutro gledao, samo minut nakon što bi se probudio i iz svoje sobe otišao da obiđe Simonu i Miu.
Mia, tako divno ime za devojčicu, tako svojstveno jednoj princezi, a dobijeno od druge princeze. Mia, moja...

Voleo je taj prizor. Ispunio je svaku prazninu koja je nekada tu, u njegovim grudima bila Čeznuo je da taj prizor nikada ne izgubi. Davao je Simoni vremena. Pustio je da se privikne na promenu i njegovo prisustvo u njihovom svetu. Čovek u njemu je insistirao na strpljenju, ali muškarac je bi i te kako nestrpljiv. Želelo je njenje usne, želeo je njenu kožu, želeo je njeno sve da iznova svakog dana oseća pod svojim rukama. Nije mu bilo dovoljno da se poput školarca iskradaju nakon što Mia zaspi, želeo je da u slici koju gleda, ujutru kada se njih dve grle, bude i on..

"Li, ti si budan!", piskutavi glas male Mie vratio ga je u stvarnost situacije.

"Jesam princezo Mia."

"Ako sam pinceza Mia, ti si moj jednolog! Kao Mia i Ja!"

"Baš tako!"

Uhvatio je devojčicu i smestio je na svoja leđa. Njišatao je poput konja i coktao jezikom kao da se dao u kas. Sa Miom na leđima trčao je hodnikom, zatim niz stepenice, do kuhinje, gde ih je čekala Mica sa spremljenim doručkom.

"Hajde princezo da ručkaš, pa idemo na jahanje!", namignuo je i smestio u visoku, ograđenu stolicu, "Ja idem da probudim tvoju mamu..."

Još uvek je bezbrižno ležala na krevetu u svom carstvu snova. Nije smeo da se zapita da li ima mesta za njih u tim snovima, ali se jeste spremio da joj snove ostvaruje. Od slobode, pa do najsitnije želje, sve je bio spreman da učini, samo da ponovo vidi onaj bezbrižni, pobednički sjaj koju je dobro zapamtio kada je napustila hotelsku sobu.
Njena pobeda.

Lagano golicanje i topli dah koji je osrćala po svojim nogama zančilo je da je Mia sigurno izašla iz sobe, a da se Liam prikrao i uvukao u njen krevet.
Kosom, u koju je volela da uvuče svoje prste, golicao ju je po stomaku, terajući celo njeno telo da se izvija u luk.
Bez reči, tiho, skriveno, vodili su razgovor kojim je rečeno mnogo više nego što bi se očekivalo. Vodili su se nežnostima i osećanjima pre nego rečima i dvosmislenim delima.

"Volela bih da...", tiho je prošaputala držeći glavu ma Liamovom ramenu.

"Šta bi volela?", podigao je glavu da joj vidi lice, da vidi da li njene oči govore isto što i usta.

"Da ovde ostanemo. Za stalno."

"Znaš da je to moguće na više načina, samo mi kaži da želiš."

"Na više načina, kako? Mladen mi neće dati razvod. I da mi da razvod, oduzeće mi dete. I da se sklonim od njega, on će me naći. Kaži mi, kako?"

"Da li vas je našao ovde?"

"Nije, ali..."

"Ni ne trudo se da vas nađe, do sada. Nesa mu je ponudila pomoć, odbio je."

"Tvoja majka mu je ponudila pomoć?!?"

"I moj otac. I ujak, ma svi su mu ponudili pomoć da te nađe tek je danas pozvao Nesu."

"Ja ništa ne shvatam!"

"Ne znaš mnogo toga, princezo moja. Ne znaš. Moji su roditelji drugačiji ljudi od mnogih koje si upoznala, a samim tim što su mu rekli da će te naći, osigurali su da ne budeš pronađena. Vas dve ste otete bez zahteva za otkupninu. Kuća je demolirana, novac nije odnešen. Svakakve sumnje su bačene na Mladena, a Nesa, ujna Janja i glavni inspektor vrte Mladena da juri sopstveni rep..."

*********

Osećao je da juri duha, svakodnevno plašeći se svoje senke. Nije mogao reći za sebe da je postao paranoičan, ali svakako se sve više plašio. Nove poruke, svaki put aludirajući da mu se tron na kome sedi klima, obećanja da će izgubiti sve što ima terala su Mladena da traži Simonu. Ko je oteo nju i dete stoji iza pretnji. Taj neko može da ga uništi, jednom rečju. Ili delom, samo ako to želi...

Šuštanje koje čuje dolazi iz mraka. Ubrzava hod, ali kao da ga nečiji koraci u stopu prate...
Ruku pada na njegovo rame i on staje skamenjen u mestu.
Otkucaji srca koji su se u višestručili, kap znoja i jeza...

"Da poričamo malo, Mladene?"

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖