Kazna za nadu (drugi deo)

Poglavlje 11

Zaista je izgledala kao klupko vune sklupčana u majčinom krilu. Kosa joj je padala preko lica, po leđima, kosa joj je letela na sve strane. Sva je bila u crnoj kosi i tamnim očima.

"Ima moje oči. Tačnije, oči i pogled mog najmlađeg brata. Ne treba mi DNK."

"Ali, nemoguće je. Koristili smo zaštitu."

"Naivna i nevina Simona. Ti si bila neiskusna, a ja fasciniran tvojom hrabrošću da se predaš strancu. Zaneo sam se, devojčice, omaklo mi se... Jednom ili dva puta."

Posramila se prvi put u svom životu te je Miu privila čvršće na grudi. Nadala se da dete ne razume, a onda i ne pamti baš sve što čuje.

"Mia, princezo! Doručak je gotov!", domaćica Mica se čula i Mia je pogledala u majku.

"Idi ljubavi. Sad ću i ja."

"Ova teta mi se više sviđa od Magdalene!"

"Znam dušo. Idi ručkaj, ubrzo dolazimo i mi", reče detetu, pa pogleda u Liama "Dobro, iskusni, čudi me da se nisi uplašio zaraze!"

"Dobro, naivna, kako si nevina mogla da mi preneseš?"

"Možda sam tako rođena?"

"Ne tupi. Nego da se vratimo na slona. Mladen."

"Šta s njim?"

"Koliko puta te je ovako pretukao?", stiskao je zube, umalo ih je polomoviši, opet pazeći da je ne uplaši.

"Ovo je drugi put."

Teškom mukom se naterala da ispriča sve. Od prve bračne noći kada je preplakala i propišala majčino mleko, preko mesec dana toruture kada je shvatila da je trudna, pa do njenog porođaja, a sve vreme slušajući kako se iživljava na drugoj ženi, sobu do njene.
Prve batine, a nadala se i poslednje dobila je neposredno nakon porođaja sa Miom, nekih mesec dana kasnije, kada nije želela da spava s njim. Tada je imala polomljenu ruku i nagnjavljena rebra. Ostavio ju je na miru sve do trenutka kada mu je usađena ideja u glavu da je vreme da imaju drugo dete i još da treba da bude dečak. Naslednik.

"Niko? Ni roditelji ni niko? Niko da vidi da..da... Niko?", govorio je u neverici iako je već znao kako su njene sestre govorile o njoj.

"Niko Liame. Ja sam sama protiv celog sveta. Znaš, barem sam tu malu pobedu odnela znajući da se udajem iz interesa svojih roditelja. Ne iz ljubavi. Barem je nešto bilo po mom."

"Sada mi je drago što sam se našao na pravom mestu, jer možda neko drugi ne bi cenio ono što sam ja dobio?"

"Šta je s vama muškarcima i devicama!? Ne razumem!"

"Nisam dobio devicu, dobio sam savršenu ženu. Onu za koju se vredi boriti i prljavo ako treba!"

"Liame..."

"Ne, sada ćuti! Nismo počeli kako treba, ali završićemo tako, svakako. Ćao, devojčice. Ja sam Liam. Čekaš nekog?"

"Ne treba više čekati. Imam pred sobom ono što tražim. Ja sam Simona...", gledala ga je blagim pogledom, sva njena uplašenost je napokon iščezla.

***********

"Prošlo je više od dvadeset četiri časa, a niko ne traži otkupninu!"

"Ne znam šta sa vam kažem, Jeliću. Možda je najcrnji scenario ipak u toku."

"Da su mi žena i dete mrtvi?"

"Mrtvi, preko granice, prodati, iskasapljeni... Postoji mnogo opcija. Kakav vam je bio brak?", pitao je inspektor Joksimović, najstariji od trojice braće Joksimovića, svih zapošljenih u policiji.