Neuspela misija

17. Izdaja

Aleksandar

Ostalo je još samo pola sata do dogovorenog susreta sa Ignjatovom. David je krenuo prema Ireni i to me više ne brine. Samo se nadam da je nisu povredili više nego što može da izdrži i ne daj bože silovali. Od toga se ne bi oporavila. Nervoza me izjeda, popušio sam pet cigareta za pola sata i idalje ne mogu da se smirim. Tako sam blizu. Tako sam blizu da konačno sjebem Ignjatova i njegovu bagru i obrišem ga sa lica zemlje da više nikad ne ugleda svetlost dana.

Dok čekam u kolima vreme susreta misli mi lete ka Lejli. Ako ovo dobro prođe noćas sve ću joj reći. Ko sam ja zapravo i čime se sve bavim. Ne znam da li će imati razumevanja ali ne mogu više da je lažem. Ona zaslužuje istinu. Pa devojka mi je dala celu sebe, odvela me na neka ružičasta mesta i od života mi napravila jebenu dugu i kolače. Želim da je oženim i napravim joj gomilu dece. Ne znam kako mi je to palo na pamet ali sam siguran u svoju odluku. Želim da ona buda ta uz koga ću se buditi i zaspati do kraja svog jadnog života. Želim nju, sa svim manama i vrlinama i pomeriću planine da bih to ostvario.

Samo da sjebem Ignjatova i konačno ulovim smrada iz CIA koji me juri. Lako je bilo pustiti bubicu po gradu, takva informacija se širi brzinom svetlosti. Ovo je ilegalna razmena a govno će to sigurno iskoristiti da me konačno ulovi. Dve muve jednim udarcem. Dok gasim šestu cigaru smejem se manično jer ovo je dobra noć u kojoj će se razrešiti mnogo toga.

Kada je konačno došlo dogovoreno vreme, polako sam izašao iz kola i približio se mestu sastanka sa Ignjatovim. On me je čekao dok sam ja polako išao ka njemu, sve vreme se cereći. Govno jedno ovo ti je možda poslednji osmeh.

- Ignjatov. - pozdravim ga kulturno.

- Abramoviču. - otpozdravi me idalje se smešeći. - Gde su moja dečica?

Odveo sam ga do prvog kontejnera i otvorio. Unutra je bio prizor od koga su i najcrnje duše zaplakale. Gomila dece u suzama, koja ne znaju kakva će im sudbina biti ali znaju da sigurno neće biti dobra.

- Odlično. Pa Abramoviču moram priznati da sam presrećan našom saradnjom. Siguran sam da ćemo nastaviti dalje. - kaže mi samouvereno.

- Daj Ignjatov ne seri nego mi isplati moje pare. Ne radim ovo za dzabe znaš? - samo me isplati i gotov si ološu.

- Da naravno. - jedan njegov čovek mi prilazi sa sandukom u kome je verovatno novac.

- Otvori. Ti. Ne verujem ti da unutra nije eksploziv. - kažem mu na ivici živaca.

-A ne, on se zabavlja sa Irenom. - kretenčina okreće na šalu. Kakav humor jebote. Otvori kovčeg i zapahne me miris tek odštampanih novčanica od po 100 dolara.

- Odlično. - polako vadim pištolj da on ne vidi i u tom trenutku je nastao pakao.

Gomila crno obučenih specijalaca je izletela ni od kuda i uperila pištolje u nas.

- RUKE U VIS, RUKE U VIS!!!

Ignjatov se usrao od straha i gledao me ubojitim pogledom kao da sam mu ja smestio. U trenutku nisam mogao da se osvestim jer nije bio takav dogovor sa mojim ljudima. Kada sam se okrenuo video sam da su moji i Ignjatovi ljudi zarobljeni i da ni oni ne znaju ko su govna koja su se pojavila. Izbezumljeno sam podigao ruke iznad glave ćuteći i šarao pogledom po tim vrhunsko opremljenim specijalcima tražeći bilo šta poznato.

Nije trebalo puno vremena da prođe kada sam iza sebe čuo taj glas. Njen glas.

- Aleksandre Abramoviču uhapšen si zbog ilegalne trgovine decom, saradnje sa Ignjatovom i ostalih zlodela koje ćemo tek dokazati. - izdeklamovala je brzo u jednom dahu. - Imaš pravo na ćutanje i da o....