Mozda u sledecem zivotu...Sezona 1 🔚🔚🔚

Samo ti

,,Poverenje kad nestane nebo deluje tuznije,
kada zelis da verujes nekom ko ne zasluzuje
ali ta jedna osoba jedina je u ocima.
Da li ljubav pobedjuje jednom kad je razocaras?"

SADAŠNJOST

Budi me jak zvuk alarma.Osecam kako mi glava pulsira imam jaku migrenu.Gasim alarm i vidim 100 propuštenih poziva,ali prvo lek.Ustajem i uzimam lek poluotvorenih očiju i puštam tv čisto da se nešto čuje u ovoj tišini.I u tom trenuku jedino što čujem sa tv-a je

,,Danas na 15ti oktobar...."

Ispada mi čaša.Taj datum,zar je danas taj datum jebeni 15ti oktobar.Taj najbolniji dan u mom životu,taj dan kada sam ga izgubila,dan koji je trebao biti najlepši.Prolazi mi sve kroz glavu.Moja duga crvena haljina i njegovo odelo,buket belih ruža i trenutak kada je kleknuo i otvorio kutijicu sa prelepim prstenom i onda trenutak kad sam rekla ne.Brzo se budim iz misli i skupljam staklo sa poda,ubeđujem sebe da je sve u redu i prisećam se reči sa psihoterapija.Zaboravi ga,zaboravi osećaj krivice,svi možemo bez svakoga,vreme leči sve.Ha vreme leči sve ako mene pitate to nije tačno,ne leči vreme sve već mi naučimo da živimo sa tim bolom,naučimo da je prihvatimo kao deo sebe i da ustajemo i ležemo sa njom.Ja sam svoju bol čak i zavolela toliko da ne mogu da je pustim jer ako je pustim i sve te loše stvari zaboravim kao da nikada nisu bile pustiću i one lepe trenutke.One trenutke zbog kojih sam se osećala živom,one koje bih sto puta ponovila da se vreme vrati.Zato živim sa ovim i živeću dokle god mi srce kuca neću ga zaboraviti.Brzo se oblačim i idem do svog lokala,ostvarila sam svoje snove dobro ne mogu baš tako reći jer mi je najveći san bio da budem dizajner obuće ali sam odustala.Zato sam ostvarila drugi san,imam svoju poslastičarnicu i uživam u njoj.Pravim razne proslave i ide mi, imam posla,pristojnu zaradu,čak sam i bolji stan uzela.Mogu reći da sam srećna,pa skoro srećna.Iako nekad pomislim da bih sve to dala da opet budem njegov asistent.Brzo otklonim neželjene misli,namestim osmeh i ulazim u poslastičarnicu.

,,Ooo evo je,brzo pomaži danas posla koliko hoćeš"

Govori mi jedna od radnica.Brzo se priključujem poslu i zaboravljam na sve.Pred kraj smene ulazi neki muškarac koga nikada nisam videla ovde,pažnju mi privuku njegove oči.Te oči skoro pa kao..Dosta Sofija prekoravam sebe.

,,Dobar dan izvolite"

Ljubazno govorim,dok vidim kako me odmerava smelo i osmehne se toplo.

,,Dobar dan,meni bi trebala torta na tri sprata za svadbu.Kao i dosta mafina,kolačića i svega što ima u ponudi za taj dan."

Nasmejem se na ovo

,,Kakvu biste tortu želeli?Da li je možda buduća supruga sa vama pošto uglavnom dame vole da biraju"

,,Nije.Ne ženim se ja,već moj brat a od silnih obaveza mene su poslali da poručim tortu uz reči bilo koja na tri sprata je dobra"

Okej,ovo je čudno koja još mlada šalje brata svog verenika da joj bira tortu,primećuje moj začudjen izraz i trgne me iz misli.

,,Mogli biste vi da izeberete pp vašoj želji pošto sam siguran da imate ukusa"

Šmekerski me pogleda,izgleda da flertuje sa mnom.Što mi zapravo i ne zasmeta kako bi i inače,ali nešto je u njemu,te oči koje me podsećaju na njega.

,,Uredu,odabraću ja tortu i uveravam vas da će biti oduševljeni,samo mi recite datum"

,,Za datum ću vas obavestiti uz piće uzeo sam vašu karticu"

Namigne,okrene se i ode.Priznajem ostavio je mali utisak na mene,ali i neki nemir ima ovde nešto što me uznemiruje jako kao i neka radoznalost zbog koje ću otići na to piće.Dani prolaze ali od tog čoveka ni traga ni glasa sve dok mi jednog utorka ne pošalje poruku.Dogovorimo se brzo za piće.Oblačim se opušteno s obzirom da idemo u kafić blizu mog stana.Obuvam čizmice i pogledam se u ogledalu.Kosa do ramena koju više ne puštam jer ju je on voleo onako dugu,umorne oči i zategnuta linija posle silnih treninga da izbacim sve iz sebe.Ulazim u kafić i vidim da me već čeka.Pružam ruku i govorim

,,Sofija"

,,Majk"

,,Pa Majk kakvu tortu onda želite?"

,,Odmah poslovno sa vama Sofija,prvo da popijemo piće a o torti ćemo kada stignu mladenci koji će nam se pridružiti"

Klimnem glavom.I narednih sat vremena prolazi lepo,opušteno pričamo,smejemo se i flertujemo.U jednom trenu pogleda ka vratima kojima sam ja bila okrenuta leđima.

,,Evo ih idu budući muž i žena"

Nasmejem se i okrenem glavu.Prizor mi odmah zaledi osmeh.On.Ne ne haluciniram,nemoguće.Ali i dalje gledam.On.Prepoznala bih ga svuda.U crnom uskom džemperu i svaki mišić mu se ocrtava,tamnim farmerkama,gušćom bradom nego što ga pamtim.I te oči koje uvek vidim u snovima,lepši nego što je ikada bio ako je to uopšte moguće.On i za ruku drži devojku duge crne kose sa podignutom glavom.Što je najgore lepa je i mrzim sebe jer mislim da savršeno ide uz njega.Njegov pogled je prikovan za mene u kom vidim iznanađenje kao i moje.Spuštam pogled na njihove ruke i to je to trenutak koji moje već slomljeno srce lomi na još više delova.Taj prsten,moj prsten.Prsten koji je meni namenio,koji je onog dana trebao da bude na mojoj ruci...