Zabranjeni raj

Deseto poglavlje

Sneg je uveliko vejao u Bostonu kada smo stigli.

Crni Randž Rover čekao nas je kada smo se iskrcali iz aviona. S obzirom da je bilo hladnije; opasno je duvao vetar, oštro nanoseći pahulje, požurila sam preko avionskih stepenica, kretajući se ka autu. Obgrlila sam kragnu kaputa oko vrata, želeći da se što pre smestim u toplu unutrašnjost auta. Šofer je bio brži s obzirom da sam na nogama imala italijanske salonke; izašao je iz auta, otvarajući mi vrata i tek pošto je sačekao da se smestim, zatvorio je.

Posmatrala sam kako se vozač naginje ka Lukasu, poverljivo mu pričajući nešto dok je radnik iz aviona ubacivao Lukasov i moj kofer u prtljažnik. Trenutak kasnije, Lukas mu je nešto rekao, ovaj je klimnuo glavom a zatim mu predao ključeve. Par minuta kasnije se našao na vozačevom mestu.

„On ne ide sa nama?", pogledala sam u čoveka koji nam je dovezao auto.

„Ne", kratko je odgovorio, ubacujući auto u brzinu.

„Zašto?"

„Zato što ja tako kažem", rekao je odsečno, odlučivši da saseče razgovor u korenu. Trepnula sam, skupivši usne u crtu. Primetila sam da je stegao volan, toliko da su mu zglavci na rukama pobeleli. Znala sam da je zažalio što mi je tako otresito dobacio ali sad je bilo prekasno.

„Gospode, ti stvarno ne možeš da me podneseš u svom prisustvu", okrenula sam se ka njemu, posmatrajući ga ih profila.

„Ti mi ni malo ne olakšavaš", odvratio je, uključujući se u saobraćajnu gužvu Bostona. Toliko su mi živci u tom trenutku popustili da nisam ni primetila poznate ulice grada.

„Ne olakšavam ti", ponovila sam, samo ne upitnim tonom. Bila je to konstatacija.

„Ne olakšavaš", klimnuo je glavom, ubeđujući me u to.

„U redu onda, zaustavi auto", nije se obazirao na to što sam rekla, dajući gas kada se zeleno svetlo na semaforu uključilo. Kolona se pokrenula, a Lukas je skrenuo.

„Lukase, odmah zaustavi auto. Zaustavi auto odmah", moj povik ga je naterao da naglo skrene u traku za privremeno stajanje i ja sam otvorila vrata i pre nego što se u potpunosti zaustavio.

„Pa gde ćeš? Ne znaš čak ni gde je hotel", doviknuo je iznervirano za mnom, kada sam zalupila vratima. Prešla sam na trotoar, okretajući se na trenutak i tražeći slobodan taksi po koloni. Trenutak kasnije začulo se otvaranje vozačevih vrata; Lukas je žurnim koracima krenuo ka meni.

„Tejt stani! Ne znaš gde je hotel", rekao je, a trenutak kasnije osetila sam kako me hvata za podlakticu i okreće sebi.

„Znam gde je hotel. Nažalost, znam svaku jebenu ulicu u ovom jebenom gradu", istrgla sam ruku iz njegove, posmatrajući kao mu se izraz lica menja iz bezizražajnog u pometeni.

„Jesi li zaboravio gde smo? Pogledaj.", pokazala sam rukom na suprotni kraj grada, gde je nedaleko od nas tekla reka Čarls, „Kamo sreće da ne znam. Kamo sreće da ne znam ništa od ovoga."

Možda bi manje bolelo.

Ugledavši u pozadini žuta svetla automobila sa neonkama, zaustavila sam taksi, podizajući ruku. Trenutak kasnije se zaustavio, a ja sam otvorila vrata. Međutim, nešto me je nateralo da zastanem i okrenem se, pogledavši u Lukasovo umorno lice.

„Hteo si da ti olakšam", približila sam se za korak, „Pogodi šta... neću", opasno sam se nasmejala, naginjajući se ka njemu. Stavila sam mu jednu ruku na rame, približavajući mu se. Sada su nam se nosevi skoro dodirivali.

„Najveća greška ti je što si se pojavio na mojim vratima i ponudio mi posao. Sada sam žanješ ono što seješ, a ja gospodine Lukase... ti neću ni malo olakšati u tome. Zato, nosi se sa svojim željama", sa tim rečima sam ga ostavila na glavnom autoputu, ulazeći u taksi. Videla sam kako i dalje stoji u mestu i nervozno provlači ruke kroz kosu, pre nego što se taksi uključio u standardnu Bostonsku, tako poznatu gužvu.