Zabranjeni raj

Šestnaesto poglavlje

„Zamišljena si danas, tokom celog sastanka", Lukasov glas me je prenuo dok smo sedeli na otvorenoj verenadi u obližnjem restoranu.

Vladimir Sidorov je na susednom stolu razrađivao poslednje planove projekta sa arhitektama, pre nego što se lansira na tržište, a Lukas je iskoristio priliku da mi priđe kada niko nije bio u blizini.

Seo je pored mene i videla sam da je primetio kako odsutno posmatram nepopijenu čašu sa viskijem koja je ostala od Vladimira. Blago sam mu se osmehnula, kada je skupio obrve i smestio se na stolicu preko puta mene. Kolenima je obgrlio moja i podigao mi bradu, suočavajući me sa njegovim tmurnim pogledom.

„Može neko da nas vidi Lukase", promrmljala sam, ali to ga nije poljuljalo.

„Zaokupirani su. U ostalom, baš me briga - imam pravo da se zabrinem za svoju radnicu", odlučno je uzvratio, „Kaži mi, šta jebote, nije u redu?", dodao je, skupivši obrve u crtu,

„Je l to ima veze sa tom jebenom čašom u koju gledaš svo vreme?"

„Razmišljam o detoksu", oštro sam uzdahnula, priznavajući mu o čemu sam razmišljala, „Pokušavam da ostavim piće."

Činilo mi se da me Lukas posmatrao čitavu večnost, ali iz njegovog pogleda nisam mogla ništa protumačiti. Pogled mu je bio nedokučiv i dalek, a usne skupljene u crtu. Zamišljeno je posmatrao nešto u stranu, dok sam ja čekala njegov odgovor.

„Reci nešto", promrmljala sam.

„To je sjajno Tejt", monotono me je rekao, jednolično me posmatrajući.

„I... to je to?", zbunjeno sam zatreptala, skupljajući obrve.

„Ponosim se tobom što si odlučila tako veliki korak. Izvini, samo... to me je podsetilo na nešto iz prošlosti", sa oklevanjem me je pogledao, „Majka mi je umrla od ciroze jetre", umalo se nisam zagrcnula sopstvenom poljuvačkom.

„O Bože, izvini, nisam znala...", stavila sam mu utešno ruku na koleno, ali me je Lukas pogledao sa blagim osmehom.

„U redu je, kako bi znala? To je bilo davno svakako", ugrizao je unutrašnjost obraza, sa oklevanjem nastavljajući, „Pronašao sam je mrtvu u našem stanu kada sam imao deset godina", govorio je to izuzetno staloženo, iako sam verovala da mu nije svejedno, „Odučila je da prestane da pije. To je trajalo tačno godinu dana... a onda sam je pronašao na podu sobe. Imala je moždani udar od nagle, prekomerne količine alkohola", suze su mi krenule iako sam ih potiskivala. Nisam bila ni svesna da mi je suza kliznula niz obraz sve dok je Lukas nije obrisao.

„Žao mi je što sam te podsetila na to, ali hvala ti što si to podelio sa mnom", saosećajno sam nastavila.

Odmahnuo je glavom, nagnuvši se naglo ka meni da me pogleda u oči. Naslonio je laktove na kolena kako bi mi bio bliži.

„Nisam to rekao da te rasplačem. Hteo sam da kažem da moja majka nije bila borac. Želja za alkoholom bila je jača od ljubavi prema sinu", klimnula sam glavom, dok je upijao moj pogled, „Govorila je o planovima za našu budućnost, a onda je jedno veče odlučila da joj to nije dovoljno i kupila vodku, koja joj je došla glave."

„Zato ti retko piješ", zaključila sam, prisećajući se svih sastanaka na kojima je samo vrteo čašu u ruci ili je vrlo malo pio. Klimnuo je glavom, posmatrajući me pogledom koji se pitao kako sam to vešto primetila.

„Kada jedan deo detinjstva provedeš sa alkoholičarkom i bez oca, alkohol ti se ogadi. Video sam šta je to njoj uradilo - pretvorilo je u živi leš. Ne plašim se da pijem, ali nemam ni želju", razumno sam klimnula glavom, shvativši da me je srce zabolelo zbog njega. Prisetila sam se da mi je Kolin pričao da je Lukas imao teško detinjstvo ali nikada nisam čula priču do kraja.