Zabranjeni raj

Dvadeset četvrto poglavlje

Soba u kojoj smo se nalazili prigušeno je svetlela u tmini noći.

Shvatila sam da je to bila jedna od radnih soba, kada me je Mejson grubo gurnuo ka unutrašnjosti sobe; donjim delom leđa sam udarila o ivicu kancelarijskog stola i bol mi je prostrujao preko kože, sevajući. Ali bila sam toliko orijentisana na Mejsonov sledeći pokret da bih to analizirala. Osmeh mu je blistao od uva do uva, dok su mu oči gnevno sijale. Zazirala sam od njega ali bio mi je blizu, dovoljno da me u sledećem trenutku uhvati oko vrata i privuče sebi.

„Ni glasa“, zapretio je, šaputajući. Delom mozga razmišljala sam da vrisnem kada mi je prislonio ivicu noža uz obraz, ali onda sam znala da bi Lukas saznao za Mejsona. Saznao bi za tajnu. I onda mi nikada ne bi oprostio za ono što sam uradila.

Mejson je kliznuo oštrom ivicom po mom obrazu, a ja sam zaječala kada sam osetila da me je zasekao; nije to bilo duboko, već bol nalik na posekotini od žileta, koja se oseti tek par trenutaka kasnije. Osetila sam kako mi niz obraz klizi krv, uz neugodno peckanje.

Odmakla sam glavu ali mi je samo razmazao krv sa noža po vilici i vratu.
„Mirna“, zarežao je bezosećajno. Zla kob se osećala u njegovom glasu sa glavom nabijenom u mojoj kosi. Stegao me je čvršće oko vrata tako da sam sada videla raspršene crne tačke pred očima; pogled mi se mutio dok su te mrlje postepeno bivale svetlije. Zgrabila sam ga za ruku ali bio je dovoljno jak da me onesvesti pre nego što išta pokušam pa sam prestala da se mrdam. „Tako je. Vidiš kako možeš da budeš poslušna kad hoćeš“, zašištao je.

Obratila sam pažnju na zvuke iz okoline; gužva gotovo da je nestala i galama je utihnula. Sada u praznom stanu, delovalo je kao da neko vodi neobavezan razgovor u prizemlju. Pretpostavljala sam da je Lukas tu sa kupcem; verovatno su ostali odlazili sa zabave.

„Mejsone, nije ti dobra ideja da me napadneš na skupu punom ljudi. Ne bi ti išlo u prilog kada bi te neko video. Kada kažem neko, mislim na Lukasa“, prosiktala sam, koraknuvši ali me je ponovo privukao sebi, čvrsto na grudi. Oštrica mi se sada našla na stomaku dok me je drugom rukom obuhvatio oko vrata.

„Misliš, tebi ne bi išlo u prilog. Mene zabole, nemam šta da izgubim“, pakosno je odvratio, suzbijajući se uz mene. Sada smo gotovo bili obraz uz obraz, tako da sam u potpunosti mogla da osetim miris njegove kolonjske vode. Perfidno je skliznuo oštricom niz moj stomak do unutrašnjosti butine. Oštrica mi se jako zarila u kožu toliko da sam vrisnula. Moj vrisak bio je prigušen njegovom krupnom šakom, čiji sam znoj osetila na jeziku kada sam ga ujela. Jako.

Jauknuo je, izmakavši ruku i tada sam iskoristila svoju šansu. Zgazila sam ga štiklom najjače što sam mogla, ali je uspeo da me zakači drškom noža. Zakačio me je po glavi, zbog čega sam posrnula i izmakla se. Krenula sam izvan njegovog dohvata i sada smo se nalazili na suprotnim stranama kancelarijskog stola. Mejson je prosiktao i strpao prst, za koji sam ga ujela, u usta, sisajući krv. Ja sam njegovu obisala sa usana, koju sam zadobila kada sam ga toliko snažno zagrizla da sam osetila njegovu krv na jeziku.

„Kučko jedna!“, prosiktao je maliciozno, streljajući me gnusnim pogledom. Ponovo je krenuo ka meni, vrteći se oko stola. Jurnula sam na drugu stranu, zbog čega smo se opet nalazili suprotno jedno od drugoga. Odmerila sam koliko će mi trebati vremena da pretrčim preko razdaljine do vrata, ali sada je Mejson bio u prednosti jer je zaklanjao izlaz. Morala bih da pretrčim pored njega kako bih izašla i to pod uslovom da me ne dograbi pre toga. Posmatrajući nož u njegovoj ruci, znala sam da ovoga puta neće prezati od toga da me povredi. Možda čak i ubije.

Ipak, ne bi mu bio prvi put.
Dahćući, naslonio je krvavu ruku na sto, u pesnici i dalje držeći dršku noža. Obrisao je znoj sa čela, škiljeći ka meni.

„Obzirom da još uvek nisi zvala svog spasioca da dođe, nešto mi govori da ti ipak ne želiš da on dođe. Nakon svega, zateći će me i onda ćeš biti raskrinkana.“