Zabranjeni raj

Četrnaesto poglavlje

Kada sam se vratila u sobu kako bih se spremila za predstojeći poslovni sastanak u osam uveče, imala sam osmeh na licu. Nisam želela da verujem da sam sa Lukasom na zelenoj grani jer se sa njim nikada ne zna, ali opet nisam mogla da prestanem da se smešim. Bilo je čudno da nas dvoje budemo zajedno u društvu, a ne poželimo da ubijemo jedno drugog. Nije puno rekao, ali potvrdio mi je ono što sam već znala. Privlačim ga.

Isto koliko i on mene.

Međutim, on to nije mogao znati na taj način.

Dok smo se vraćali do htela, bio je izuzetno tih. Nabacio je kapuljaču na glavu i strpao ruke u dzepove polako hodajući pored mene. Par puta sam nešto rekla ali njegovi odgovori su bili veoma kratki i jednosmerni. Kada smo se pozdravljali ispred sobe, rekla sam:

„Vidimo se na večeri“, a on je samo klimnuo glavom, neodređeno gledajući u neku tačku iza mene, zatim se okrenuo i ušao u svoju sobu.

Nisam znala šta mu se mota po glavi, a znala sam da to neću ni saznati ukoliko ga budem ispitivala. Pretpostavljala sam da je bolje kada je ćutljiv nego kada se raspravljamo, ali kada sam bolje razmislila, to je značilo da ima nečega. Međutim, da sam ga pitala direktno, izbegao bi odgovor kao i svaki put do sada kada smo pričali o emocijama. Zato samo trebam da ga nekako nateram sam da mi kaže.
Dok sam se tuširala i spremala za večeru, ruke su mi nervozno drhtale i to me je nerviralo. Osećala sam se kao zaljubljena tinejdžerka dok sam se prisećala kako me je pribio uz drvo i zgrabio na vrhu, poljubivši me. Naterao me je da ućutim i to je delovalo. Koliko god ja poricala da ne postoji ničega među nama, duboko u sebi sam znala da je to laž. Lukasa i mene vezivala je nevidljiva spona koja nas je oboje, svesno ili nesvesno povlačila svakoga dana, sve bliže.

Želela sam da nije tako. Žarko sam žudela da to ne osećam, jer svaki put kada vidim Lukasa, osetim žaoku krivice zbog Kolina. Kolin je bio ljubav mog života i verovala sam da će tako uvek ostati, ali sudbina je imala drugačije karte. Sada mi ih opet dodeljuje, ali ja ne smem da ih igram. Koja je poenta uopšte imati karte svojih sopstvenih iskušenja u rukama, ako mi je zabranjeno da ih iskusim?

Otvorila sam vrata apartmana, samo da bih zatekla Lukasa koji stoji preko puta. Zaustila sam nešto da kažem ali me je preduhitrio u tome.

„Spremna?“, razbio je tišinu, ozbiljno mi prilazeći. Primetila sam kada je odmerio tamnoplavu pripijenu haljinu na meni. Pogled mu je klizio od moje savršeno isfenirane kose, preko teget diskretne koktel haljine koja je pak otkrivala moja gola leđa pa sve do cipela na visoku štiklu. Zvuk zatvaranja mog apartmana iza mene ga je prenuo i vratio je pogled na moje lice. Volela bih da nisam primetila koliko mu dobro stoji crno odelo sa svilenom kravatom. Ispod je imao prsluk, koji mu se savršeno slagao sa bojom cipela. Pre sam mislila da je snobovski ali sve na ovom muškarcu izgledalo je seksi.

Nisam znala da li mi se više sviđao Lukas u farmerkama i običnoj majici u čemu je podsećao na razuzdanog lošeg momka sa kampusa ili ovaj Lukas u odelu. Stvar je bila u tome što ne bi ni jedna verzija Lukasa trebala da mi se dopada.

„Naravno“, osmehnula sam se. Ušli smo u lift i kroz par trenutaka se našli u predvorju.

Sa tajkunom smo se nalazili u obližnjem restoranu i vožnja je protekla u tišini. Ja sam prelistavala projekte i nacrte, preslišavajući se ali sam u stvari znala svaku jebenu pojedinost i detalj na tim papirima. Samo sam sebe okupirala kako bih izgledala zauzeto.

Kako se ne bi upuštali u razgovor. Obećala sam sebi da ću se od sada truditi da se Lukasu sklanjam s puta što je moguće više i ne ostajem sama sa njim kako ne bi došlo do nekog razgovora. Ne zato što nisam verovala njemu. Već zato što nisam verovala sebi.

Moram da smanjim komunikaciju s njim što je moguće više, sve dok ne dođe taj neizbežni trenutak kada ću da otići. Znala sam da se to mora desiti i zato sam samo olakšavala sebi, isto kao što sam znala da ću od njega otići povređena. Bar srce ne mora da mi bude slomljeno.