Zabranjeni raj

Trideseto poglavlje

Sneg je uveliko vejao ali to decu iz sirotišta nije sprečilo da izađu na grudvanje.

Stojeći sa strane sa Majom, posmatrala sam kako je konvoj skupocenih automobila polako punio prilaz. Sitorište se nalazilo u siromašnijem delu grada, okruženo starim, ispucalim kućama i krovovima. Objekat koji je pretstavljao sirotište Sidro nije bilo mnogo drugačije od ostatka naselja; a priznajem da mi je bilo čudno posmatrati objekat i dvorište koje je bilo Lukasov dom u detinjstvu. Iako sam znala da je dolazio iz siromaštva, bolelo me je srce dok sam posmatrala oronule grede, fasadu i klimavi krov. Bilo je jasno da unutra nije bilo previše toplo.

Biznismeni su sa svojim suprugama polako ulazili, koračajući po očišćenom prilazu. Bili su to ugledni ljudi koje je Maja sa svojim koleginicama iz socijalnog rada, uspela da dovede. Primetila sam da su ti isti ljudi bili dovoljno darežljivi i doneli novogodišnje poklone siročićima.

„Mnogo mi je žao što gospodin Lukas nije uspeo da dođe“, Maja je nastavila razgovor, koji smo pauzirale, dok se pozdravljala sa uglednim parom koji je upravo ušao u objekat. Stajala sam sa strane, na verenadi, dok je radosno dočekivala goste i sprovodila ih ka unutrašnjosti. Uvukla sam se dublje u kaput, ali sam uprkos hladnoći ostala da joj pravim društvo.

Maja je bila žena četrdesetih godina koja je uživala u poslu sa decom, iako je bila skrhana zbog situacije mališana. U našem kratkom upoznavanju, saznala sam da Lukas nije tako često dolazio ali ipak je slao masne uplate novca na njihov račun, svakog meseca.

„I meni, Majo. Bio je sprečen, ali rekao mi je da vam prenesem da će sledećeg puta pokušati da dođe.“ Laž. Morala sam nekako da izmislim Lukasov nedostatak kada sam se danas prepodne pojavila na pragu sirotišta, nudeći pomoć oko postavljanja stolova, stolica i hrane za goste. Izvukla sam se rano iz Lukasovog kreveta, ostaviviši ga da spava; nakon što smo se sinoć vratili sa večere, nije rekao ni reč o sirotištu. Znala sam da je jasno izrazio svoje mišljenje. Obzirom da je do sada sigurno znao da sam ovde, zasigurno sam znala da neće doći.

Maja se ponovo pozdravila sa gostima, nakon čega se okrenula ka meni.

„Čini mi se da su se pojavili i neki novi ljudi. Tu su biznismeni čija lica sam viđala na naslovnim stranama“, zaprepašćeno mi je šapnula, na šta sam se blago osmehnula.

„Možda sam... možda sam pozvala nekoliko“, priznala sam polako, a Maja je ciknula poput devojčice. Kada sam rekla pozvala, mislila sam na to da sam krišom uzela Lukasov telefon ovog jutra i okrenula desetak bitnih brojeva imućnih ljudi iz Lukasovog imenika.

„Neverovatna si, Tejt. Stvarno si draga. Nemaš pojma koliko će to značiti dečici“, gotovo je zaplakala, dok je pružala ruke da me zagrli. Prihvatila sam, dok su me njene ruke u tren okružile.

„Bilo mi je zadovoljstvo. Mnogo mi znači što imam šansu da pomognem nečemu što je izgradilo Lukasa u osobu koja je danas“, osmehnula sam se, pružajući joj maramice.

„A Lukas je veoma srećan što te ima, mila“, nežno sam se osmehnula, ne pokušavajući da potisnem sreću.

„Mislim da sam ja veoma srećna što imam njega“, priznala sam, punog srca.

„U pravu si, Majo“, na zvuk poznatog hrapavog tona, moje prepuno srce preskočilo je dok sam se okretala vlasniku glasa. Lukas je stajao nedaleko od nas, sa rukama u džepovima finog, crnog kaputa. U cipelama i odelu, izgledao je kao svaki biznismen, osim što nije bio samo to.

„Zaista jesam srećnik što je imam“, gledao je u mene, dok sam mu se ja nesvesno smešila, shvatajući jednu činjenicu.

Došao je. Nije ostavio svoje detinjstvo da trune.