Zabranjeni raj

Šesto poglavlje

Kao što se i očekivalo, sve se nastavilo kao što je i bilo i Lukas se ponašao kao da se ništa nije ni desilo. Taj trenutak u kancelariji bi obično bio propraćen njegovim pričanjem današnjih poslovnih planova koji uključuju mene. Međutim, ovog jutra kada sam htela da izađem iz kancelarije, nešto je bilo drugačije.

„Tejt, čekaj", rekao je Lukas, zaustavljajući me. Zaustavila sam se i okrenula ka njemu.

„Da?"

„Ostavila si dobar utisak na Pola. Čestitam ti", dodao je, a ja sam primetila tračak kolebanja u dubokom okeanu njegovih očiju koje su skrivale buru.

„Pa, hvala", kratko sam klimnula, ostajući na distanci.

„Nisam se lepo poneo onog dana. Iznenadila si me", shvatila sam da je to najviše što ću dobiti od njega i uzela sam to kao izvinjenje. Osmehnula sam se, ali samo blago.

„Kako si uspela da završiš rad tako brzo?", naslonio je ruke na sto, a plavi sako na mišicama mu se zategao. Licem mu je preletelo čisto interesovanje. Šarala sam pogledom po pogledu njegove kancelarije kroz prozore koji su se prostirali od poda do plafona i koji je bacao pogled pravo na centar užurbanog Njujorka.

„To je samo prosto ono što ja radim", odgovorila sam kratko i jednostavno, a Lukas je kratko klimnuo, prihvatajući odgovor.

„Pa, dobro, drago mi je da obavljaš ovaj posao kako treba", i kao što sam i mislila, gospodin Pristojni nestao je istom brzinom kojom se pojavio i sada mu je na licu bila hladna maska, „Proslediću ti mejlom neke stvari koje ćeš obaviti za mene pre vikenda."

Nakon toga sam se povukla u svoju kancelariju, gde me je čekala lista zadataka koje danas prepodne moram da odradim. To je uključivalo otkazivanje nekoliko sastanaka koji su podrazumevali moje prisustvo, docrtavanje pojedinih projekata, organizovanje novih sastanaka sa ljudima koji su pretstavljali nove potencijalne ulagače, partnere, tajkune. Zatim, razmatranje vrednosti objekata i raspoloživih sredstava; ulaganje kao i ideja za realizaciju projekata gde sam morala da okrenem par brojeva i zakažem sastanke sa dizajnerima enterijera i eksterijera. Pošto sam već u glavi imala neke ideje za izradu projektovanja i dizajna, ostalo mi je samo da se dogovorim sa Lukasom u vezi njegovih planova i želja za taj objekat.

Baš kada sam završila poziv sa ljubaznom radnicom iz salona nameštaja, na vratima mi se pojavio kolega iz odseka računovodstva.

„Hari!", skočila sam na noge sa osmehom. Hari je radio u susednom odeljenju, samo na spratu ispod i združili smo se na ručku, prvog dana kada sam došla ovde. Zapravo je bio najljubaznija osoba koja me je pozdravila u ovoj kompaniji.

„Ideš li na ručak?", upitao je, naslanjajući se na štok od vrata.

„Zar je već vreme ručka?", zabrinuto sam upitala, gledajući na sat.

„Ohooo, šef je nekog opasno zadužio", prokomentarisao je, zviždeći.

„Ne pitaj", umorno sam uzdahnula.

„Slušaj, hteo sam nešto da te pitam...", u tom trenutku se iza Harijevih leđa pojavila poznata silueta koja je dolazila iz pravca lifta.

„Tejt, dođi u kancelariju", naredio je Lukas, ne gledajući u nas i hladno ulazeći u svoju kancelariju. To je Harija omelo, a ja sam nedužno slegnula ramenima.

„Ništa od ručka", tugaljivo sam uzvratila, „Izvini, hteo si nešto da me pitaš?", upitala sam, kada sam dohvatila planove poslovne realizacije i shvatila da Hari i dalje stoji na vratima, izgledajući kao da želi da kaže još nešto.

„Oh, ma može to da sačeka", slegnuo je ramenima i ležerno mahnuo rukom. Osmehnula sam se, klimajući glavom i nastavljajući ka Lukasovoj kancelariji. Pokucala sam, nakon čega sam ušla.