Zabranjeni raj

Dvanaesto poglavlje

„Šta si rekla?“, prigušenim tonom je odgovorio, naginjajući se ka meni u neverici.

„Trebaš mi večeras, više nego ikada“, priznala sam, ono što zapravo nikada ne bih. Osećala sam zaprepašćenost u njegovom pogledu; nije mogao da poveruje da sam mu to zapravo rekla.
„Popila si“, dohvatio je sako sa hladnog betona, istresajući ga i prebacujući mi ga preko ramena. Nisam ga ni prihvatila, samo sam nastavila oduzeto da stojim.

„Ne dovoljno da ne znam šta sam uradila“, tvrdoglavo sam nastavila, a Lukas je uzahnuo, trpajući ruke u džepove, posmatrajući me nedokučivo.
„Sutra ujutru kada se budeš probudila, shvatićeš da je ovo bila greška.“
„Ti si već odlučio da je ovo greška“, razgaljeno sam kazala.
„I jeste. Oboje smo pogrešili, a sada moramo da budemo zreli i postupamo u skladu sa tim“, njegov pogled gledao je u sve osim u mene, a ja sam ostala na istom mestu, čvrsto uspravnih ramena.

„Tako je, zreli. I da preduzmemo nešto u vezi sa tim.“

„Tejt“, dobacio mi je upozoravajući pogled, „Ti... ne želiš ovo. Nije pravi trenutak da te zapravo podsećam ko smo mi“, znala sam da je inicirao na to da je on bio Kolinov najbolji drug, a ja njegova verenica. Ovo je bio drugi put da me neko podseća na grešku Kolinove smrti i osećala sam kao da mi je neko izbio vazduh iz pluća. Dovoljan je bio Mejson, nije mi bio potreban Lukas da stavlja so na ranu.

Opasno sam mu prišla, unoseći mu se u lice, a Lukas je zaškiljio zbog hrabrosti moje blizine. To me nije omelo.
„Znaš, shvatila sam da ti nikada nisam priznala koliko sam te zapravo mrzela svih ovih godina. Bio si konstantni podsetnik za ono što sam izgubila i tvoj lik mi nije dozvoljavao da se pomirim sa prošlošću“, neshvatljivo me je gledao dok sam govorila, „Kada si me ostavio samu na noć njegove pogibije...“, njegov pogled mi je poručivao na zalazim na opasan teren, ali u tom trenutku me nije bilo briga, „... dala bih sve da ubedim sebe da me to nije povredilo. Jedina osoba koja je u tom trenutku mogla da me razume, bio si ti. A ti si odlučio da okreneš leđa. Zato hvala ti“, do sada je samo stajao, hladno me posmatrajući. Fasada odbojnosti koju je stvorio na licu nije moglo da probije mi najtoplije sunce.

„Na čemu?“

„Na tome što si bio takvo razočaranje. Te večeri si mi pokazao da jedina osoba na koju ću moći da se oslonim, sam zapravo ja. Zato sam odlučila da sreću potražim na drugom mestu, sve dok se nisi pojavio na mom pragu nudeći mi posao.“, zastala sam, posmatrajući kako mu se hladna fasada koju je prikazao menja u bes, „Stvarno sam pokušala, iako su mi svi instinkti govorili da te ne puštam blizu sebe. Sreća pa si mi pokazao kakva je to greška bila“, razočarano sam odmahnula glavom, odaljivši se za korak.

„Odradiću projekat sa Rusom do kraja, nakon toga odlazim i više me nikada nećeš videti“, nagoveštavajući njegovu ćutnju kao potvrdu, okrenula sam se na peti i otišla, ostavljajući ga samog, sa njegovim čeličnim srcem.

Pet godina ranije

Sećala se samo delova te večeri.
Kolin me smešta u auto, odvozeći me sa žurke povodom veridbe jednog od naših zajedničkih prijatelja. Zatim sam se prisetila nekog dela razgovora gde me Kolin moli da se lepše ophodim prema njegovom najboljem prijatelju i mom budućem šefu. Trebala sam početi da radim za Vulf indastris grup, druge firme koju je Lukas Vulf imao u Bostonu, našem rodnom gradu.
Mesec je visio nisko nad horizontom, dok su magličasti obrici oblačića visili nad drvećem koje se njihalo na vetru, nagoveštavajući početak jeseni.  Sledeće čega sam se setila bilo je kako me Kolin čežnjivo gleda pre nego što sam ja vrisnula i pokazala na kamion koji nam se velikom brzinom približavao. Znam da sam u Kolinovom pogledu ugledala strah, dok sam vikala i pokazivala na put ispred nas. Kolin je velikom brzinom skrenuo u levo, pokušavajući da izbegne kamion.