Zabranjeni raj

Dvadeset osmo poglavlje

Hvala svakoj duši koja uđe u ovu knjigu. Hvala na svakom pregledu, zvezdici, komentaru, podršci. Bez vas ne bi bilo ni ove knjige. Neizmerno hvala🤎

Moje omiljeno poglavlje je pred vama. Uživajte.
________________________________________

„Pođi sa mnom“, započeo je baritonskim tonom. Poveo me je sa podijuma, a ja sam bez reči pošla za njim. Ubrzo smo se našli u privatnosti jednoj od prostorija u sporednom zamračenom hodniku. Sve je bilo savršeno uređeno, od kožne garniture do persijskog tepiha žute boje. Soba je sijala sivo - žutim tonovima, naglašavajući skupocenosti.

Lukas se uputio ka balkonu sobe; bila je to prostrana terasa, sa staklenom ogradom. Naslonio se dlanovima na ledenu ogradu očišćenu od snega. Belina se sijala pred nama, prigušeno svetljavajući obrise Menhetna. Mraz je me je obavio poput vela, ali sam uprkos tome nastavila da stojim, zureći u njegova leđa. Obrisi svetla su prigušeno iscrtavali njegovu figuru, naglašavajući široka, jaka ramena. Znala sam da mu je potrebna tišina, i uprkos tome da su mi se pitanja rojila u glavi, stameno sam nastavila da ćutim.

Najednom, okrenuo se i skinuo sako, prebacujući mi ga preko ramena. Težina njegovog hladnog pogleda graničila se sa ledenim vazduhom. Toplina Lukasovog tela prešla je na mene, kada me je svilenkasta unutrašnjost sakoa obrglila oko tela. Zureći u njegovo lice i posmatrajući kako prolazi rukama preko brade koja mu je šuštala pod prstima pomislila sam kako se dvoumi oko nečega. Prošao je prstima kroz kosu, dodatno je mrseći.

„Tejt, moram da znam šta ti je taj čovek rekao“, oštrina monotonosti izbijala je iz reči. Hladnoća njegovog tona sekla je vazduh.

„A šta je trebalo da mi kaže?“

„Ne igraj se sa mnom. O čemu ste pričali?“

„Mogla bih onda ja da pitam šta si pričao sa Samantom? Mislim, kada već vodimo ispitivanje“, grubo sam odvratila, zadovoljavajući njegovu mrskost.

„Pojavila se i poželela mi sreću u novom projektu“, frknula sam na to, prevrtajući očima na njegov očigledan odgovor. Neverovatno šta je sve bio u stanju da odgovori, samo da bio dobio moj odgovor.

„Ma daj molim te, kao da je ne znaš“, nasmejala sam se, površno. Njegove hladne oči sada su osuđujuće zurile u mene.

„Vrlo dobro je znam, ali ti znaš mene. Znaš da ti ne bih to priredio, samo zato što su meni to priređivali. Osim toga, Samanta nema nikakve veze sa temom koju trenutno vodimo“, zaškiljio je, čekajući odgovor.

„Izuzetno ima, ako pričamo o poverenju.“

„Pričamo o poverenju? Jebote, Tejt, ja tebi verujem“, prasnuo je, u neverici razgovora koji vodimo.

„Očigledno ne dovoljno kada si spreman ovako da me ispituješ zarad čoveka sa kojim sam provela jedva pet minuta“, koraknula sam otpužujuće ka njemu, osećajući kako bes u meni raste.

„ Nešto bitno je u pitanju kada mi se tako obraćaš. Pa zašto bih ti onda olakšala?“, zaškiljila sam ka njemu, prkosno zureći. Očigledno sam uspela da izazovem neku reakciju osim rezervisanosti, jer mi se u sledećem trenutku vatreno primakao.

„Rekao sam ti da postoje neke stvari u mojoj prošlosti koje će te uplašiti. Postoje stvari koje ne želiš da znaš“, zatim se ispravio, naglašavajući sledeću rečenicu, „Koje ne trebaš da znaš.“

„Ne znam odakle ti ideja da mene nešto može da zaplaši. Znala sam ko si, kada sam pristala ovo sa tobom“, uzvratila sam, jednako ogorčeno.

„Veruj mi, ne treba ti to. Mogu sam da se izborim sa problemima“, gurnuo je ruke u džepove, napravivši distancu.
„Možeš sam da se izboriš“, ponovila sam, ugrizavši unutrašnjost usne. Klimnuo je glavom, potvrđujući.