Zabranjeni raj

Sedamnaesto poglavlje

Prvo što sam uradila kada sam došla u Njujork je da se nađem sa Grejs. Bila sam iskreno zadovoljna kada mi je rekla da je slobodna u nedelju popodne obzirom da joj se nisam javljala danima. Preko poziva mi je rekla da je pronašla nešto, ali da je bolje da popričamo uživo o tome jer je tema osetljiva. Sada, dok sam sedela u obližnjem kafiću blizu mog stana, uhvatila me je blaga nervoza jer sam uporno gledala na sat. Grejs je kasnila petnaest minuta i gotovo sam pomislila da se predomislila. Nisam znala šta da očekujem da mi Grejs kaže u vezi Lukasovog oca, a i zbog toga što svoju najbolju drugaricu nisam videla pet godina. Pet dugih godina u kojima sam je u potpunosti odsekla iz svog života i prekinula svaki kontakt.

Da sam na njenom mestu i ja bih se dvoumila da li da dođem.

Međutim, kada sam u gužvi spazila njenu crnu kosu podignutu u visoki rep preplavilo me je olakšanje što je odlučila da pruži drugu šansu našem prijateljstvu. Njena vitka figura provlačila se kroz gužvu skoro punog kafića, tražeći me.

„Grejs!“, dobacila sam, mahajući joj. Kroz par trenutaka je prišla stolu, a ja sam regovala kao i uvek. Skočila na noge i zagrlila je.

„Nedostajala si mi“, priznala sam. Ukočila se iznenađeno, pod mojih zagrljaljem pa se polako opustila ali nije uzvratila zagrljalj. Podsetila sam sebe da je najbitnije da je došla.

„Drago mi je što si došla“, njen slatkasti poznati parfem ostao je u vazduhu oko nas, kada smo se smestile. Bila je ozbiljna kao i uvek ali suzdržana. Pošto je niža od mene ali sva u oblinama, potpuna je suprotnost meni. Kako fizički tako i karakterno ali ipak smo bile najbolje drugarice.

Ne krivim je na suzdržanosti. Klimnula je glavom, po prvi put me pogledavši od kako smo se videle.

„Naručila sam tvoju omiljenu kafu, sa šlagom i mrvicama čokolade. Onako kako voliš“, pokazala sam na šolju nadomak nje, čija je vrelina izbijala. To kao da ju je malo otkravilo te se blago osmehnula.

„Hvala“, spustila je poslovnu torbu na stolicu pored i skinula kaput te ga prebacila na naslon stolice iza. Za to vreme sam posmatrala lik svoje drugarice koji se skoro uopšte nije promenio. Crna kosa joj se sada bila malo duža nego što pamtim i imala je šiške, ali osim toga, sve je ostalo isto. Oči je uokvirila crnim kreonom kao i pre; imala je oštre crte lica tako da je njena prirodna lepota dolazila do izražaja.

Njoj šminka nije bila potrebna iako je volela tamne nijanse senke. Imala je niz srebrnih prstenja koji su isticali njene duge prste sa crnim manikirom i nekoliko novijih pirsinga na uvetu. Sa izgledom darkerke, niko ne bi pomislio da je advokat ali zato sam je i obožavala. Sva u crnom i ozbiljnog lica, zračila je mračnom pojavom iako je bila prava dušica.

„Nisi se ni malo promenila“, na kraju sam rekla. Grejsina tamna obrva je poskočila i to bi neki smatrali uobraženošću. Ja sam međutim znala da se samo čudi.

„Svi smo se po malo promenili, pretpostavljam“, igrala se kašičicom, a ja sam znala da zapravo ne zna kako da nastavi razgovor. Prošlo je pet godina i nije bila sigurna šta treba da kaže, a šta ne. To sam znala jer sam se i ja isto tako osećala.

„Jesmo“, klimnula sam glavom, odsutno se igrajući slamčicom popijenog pića. Toliko sam razmišljala šta da kažem da sam popila piće i pre nego što je ona došla. Zato sam odlučila da to samo prevalim preko jezika.

„Slušaj Grejs, žao mi je. Žao mi je što sam te isključila iz života u trenutku kada si trebala da budeš prisutnija nego ikad. Jednostavno, svet za mene je propao i svi su nestali onog dana kada je Kolin... otišao“, upotrebila sam sinonim, ne želeći sebe da podsećam na prošlost, „Nisam mogla ni sebe da pogledam u ogledalo a kamoli nekog drugog. Omrzela sam svet oko sebe. Prezirala sam se.

I u tom samoiskupljenju i pronalaženju načina da ne izgubim sebe, ja sam izgubila... sve. Znam da ti ovo deluje patetično i... neću se pravdati. Ne bih te krivila ni da nisi došla danas jer sam bila grozan prijatelj“, za vreme mog monologa, Grejs me je posmatrala, skupljenih usnana i sa usredsređenošću u očima. Njena sledeća rečenica me je iznenadila.

„Nisi ti grozan prijatelj... samo si slomila sebe u pokušaju da usrećiš druge celog života. I onda kada Kolin više nije bio tu, ti si izgubila deo sebe koji je on držao na okupu“, gricnula sam se za usnu, ne očekujući ove reči. Slane suze su mi se nakupljale u očima i pretile da iskoče na površinu.

„Znam koliko si ga i ti volela. Bio je i tvoj prijatelj“, zastala sam, hrapavim glasom nastavljajući, „Žao mi je što sam te ostavila samu u tvom bolu.“

„Meni je žao što nisam bila dovoljno uporna da te zadržim u Bostonu. Ali shvatam zašto si otišla“, razumno je klimnula glavom, utešno stavljajući ruku preko moje. Blago mi se osmehnula, a njene poznate jamice na obrazima došle su do izražaja.

„Ulice, mostovi, restorani, čak i jebene klupe u parkovima su me podsećale na njega. Morala sam da odem. Osećala sam da me grad guši“, ponovo je klimnula glavom, shvatajući o čemu pričam. Trag suza koje sam sprečila da poteku sam izrbisala prstom i šmrknula.

„Razumem te. Drago mi je da si napravila promenu korisnu za sebe“, videla sam razumevanje u njenom pogledu. Sa olakšanjem sam klonula, shvativši da mi se veliki teret na plućima upravo olakšao. Ne mnogo, ali bilo mi je lakše što sam uzdržanost sa Grejs prevazišla.

„A ti? Kako je tebe put naveo ka Njujorku?“, zainteresovano sam upitala, kada je ispila gutljaj kafe.
„Mnogo posla i tada pravničkih obaveza. Kada sam konačno završila stažiranje, odlučila sam da ostanem ovde. Prija mi ovaj urbani stil života“, zatim je nastavila pre nego što sam uspela da pitam još nešto, „Sve ću ti ispričati ali prvo ćemo razgovarati o Džeksonu Bronvinu... čoveku čije si mi ime dala da istražim“, uozbiljila sam se, isprvivši leđa. Grejs je strogo poslovno nastavila.

„Ne znam kako si došla do toga imena ali Džekson Bronvin je osuđivani kriminalac koji ima niz prekršaja, napada i prijava protiv njega. To i uključuje seksualne prirode“, zastala sam sa knedlom u grlu, ne verujući šta čujem.

„Pušten je iz zatvora pre nepune dve nedelje“, istog trenutka mi je mozak obradio činjenicu da sam otprilike tada našla njegovo ime zapisano na blokčetu u Lukasovoj kancelariji.

„Šta si još saznala?“, gotovo drhtavo sam nastavila.

„Imam kopiju njegovog zapisnika i dosijea, što je zapravo strogo zabranjeno i ne bih trebala da imam....“, zastala je, šaputajući poverljivo, „Ali morala sam zbog tebe. Znala sam da je važno kada si mi to spomenula i videvši da je kriminalac, morala sam da zađem dublje“, pogled joj se zatim promenio u ljutiti, „Mogu li da znam zašto se raspituješ za Lukasovog navodnog oca“, zašištala je kroz zube, a ja sam je iznenađeno zgrabila za ruku da bi pričala tiše.

„Šta, mislila si da neću saznati? Pobogu Tejt, odakle Lukas u tvojoj priči sad? I zašto se raspituješ za njegovog oca?“, nagnula sam se ka njoj u nestrpljenju.
„To je duga priča i reći ću ti sve ali je mnogo važno da mi kažeš šta si saznala Grejs. Molim te“, molećivo sam nastavila, „I zašto kažeš navodni?“, nastavila sam kao da mi je mozak tek sada obradio tu informaciju. Osetila sam kolebanje u njenom pogledu iako je nastavila.

„Zato što ga Lukas ne priznaje na sudu kao svog rođenog oca.“

***

Gotovo ošamućeno sam izašla iz kafića nakon razgovora sa Grejs.

Hodala sam užurbanim ulicama Menhetna i sada je gotovo pao mrak. Svetla grada su se palila, prigušeno svetleći u poluosvetljenom gradu. Sneg je trenutno prestao da pada ali zbog velikog mraza sam se uvukla u kragnu kaputa, zabivši ruke u džepove. U misli su mi se još uvek rojile misli o svemu što mi je Grejs ispričala da sam u jednom trenutku razgovora morala da je zaustavim i naručim još jedno piće – trebalo mi je osveženje za ono što sam sledeče čula.

Bučne misli mi je prekinulo zujanje na telefonu. Bila je poruka od Lukasa.

Nadao sam se ti neće smetati da svratim do tebe ali te nisam zatekao kod kuće. Hoćeš li dugo? Treba li da te čekam? Cmok.

Ta jednostavna poruka izazvala je leptiriće u stomaku. Iako smo se dogovorili da ovo bude samo lagano viđanje, naravno, sa seksom, ipak sam osećala dozu suzdržanosti zbog tereta koji me je pritiskao. Jeste, bilo nam je lepo u Bostonu, uživali smo, nestvarno sam se osećala ali onda je stvarnost navrla i naš balončić sigurnosti je pukao.