Zabranjeni raj

Četvrto poglavlje

„U redu, pozvaćemo vas."

„Znate kako, trenutno nam nisu hitno potrebne arhitekte."

„Videli smo vaše radove i sjajni su, veoma iznad proseka ali razumete zašto trenutno ne možemo baš Vas da primimo. Iskreno mi je žao."

Poslednja osoba je bar bila iskrena u pogledu razgovora za posao i priznala da na želi osobu sa javnim incidentom jake korporacije, na njenom položaju u firmi.

„Jebite se. Svi kolektivno", rekla sam na izlazu i ušla u prvi taksi.

„Ne mogu da verujem. Kučkin sin", mrmljala sam, dok sam slala ubilačke radiotalase svom bivšem šefu.

„Kuda gospođice?", uzdahnula sam, na trenutak sklopivši oči zbog onoga što ću sledeće reći. Uzdahnula sam, oklevajući pri odgovoru na koji sam pomišljala još od kada sam izašla na poslednja vrata.

„Vulf korporacija, glavni ulaz."

Želela sam da udarim sebi šamar zbog onoga što sam upravo nameravala da uradim. Posle onoga što se sinoć desilo, naše mržnje, svađe i na kraju rešenog pomirenja pod znacima navoda, ipak nisam nameravala da ikada više sretnem Lukasa Vulfa. Znala sam da ću naći posao. Odnosno još uvek mogu da ga nađem, ali dok se malo ne slegne situacija sa Hiltom na poslovnom tržištu, znala sam da gde god da odem trenutno, svi će me prepoznati kao lujku koja je slomila nos uvaženom direktoru korporacije. Direktoru koji me je seksualno napao, ali uvek je to bila njegova reč protiv moje. U poslovnom svetu, Hilt je bio dobar igrač i poslodavci su ga cenili. Naravno da će stati na njegovu stranu.

Gorelo mi je pod nogama i morala sam da nađem posao što pre. Znala sam da sa ovim čime raspolažem trenutno, mogu da budem jedino konobarica, jer me jedino tu neće pitati zašto sam seronji razbila nos. Proklinjala sam sebe što mi je u ovom trenutku Vulf jedini izlaz. Na kratko su mi misli odlutale do trenutka koji se sinoć dogodio na izlazu, kada me je poljubio u čelo.

Šta se tu dođavola desilo?

Podigla sam telefon i pogledala svoj odraz u njemu. Plava kosa, srednje dužine mi se u blagim valovima prelivala preko ramena. Pomalo oštre jagodice na ovalnom licu, pune usne, duge trepavice i veoma umorne zelene oči, sa podočnjacima prekrivenim puderom. Uprkos tome, videlo se da nisam spavala čitavu noć. Kafa od jutros mi nije puno pomogla i znala sam da će mi trebati još jedna. Vožnja je kratko trajala, a želela sam da bude duga.

Ćušnuvši novčanice sa napojnicom taksisti, izašla sam iz auta. Preda mnom se ogledala staklena poslovna višespratnica, sa ogromnim crno belim natpisom na ulazu: Vulf grup korporacija. Oklevala sam. Dođavola, čak sam bila na korak do toga da zaustavim taksistu i kažem mu da me vrati kući. Ali znala sam da mi je ovo bilo potrebno. Glasno sam opsovala, koraknuvši.

Pri ulazu, uletela sam u samu gužvu. Poslovni ljudi u odelima, sa aktovkama vršljali su okolo. Čak sa ulaza mogla sam da vidim nekoliko kancelarija čiji su zidovi bili stakleni. Prošla sam kroz kontrolu bezbeđenja gde mi je čuvar dao propusnicu i nastavila liftu, u kome sam pritisla sedamnaesti sprat. Vrlo poznat. U tih četrdeset i sedam sekundi vožnje liftom sa poslovnim ljudima oko mene, imala sam sećanje koje me je vratilo u prošlost u kojoj smo se pre pet godina Vulf i ja raspravljali baš ovde. Tada sam bila početnik i Kolinova je bila ideja da počnem da radim za njegovog druga Lukasa, tada dvadeset osmogodišnjeg egoističnog milionera. Mada se nije mnogo promenio od tada. Malo je reči da se nismo dobro slagali. Svakog dana je bilo minimum tri svađe, u kome je uvek jednom ili drugom došlo da se međusobno poubijamo.

Tri meseca nakon toga, Kolina više nije bilo, a ja sam poslala otkaz Lukasu preko mejla. Nikada mi nije odgovorio.

Lift je caknuo i vrata su se otvorila, te sam izašla i nastavila ka sekretarici koja je udobno sedela za stolom.