Neostvarena želja

5

Na ovakvo razbuđivanje bih mogla lako da se naviknem.

Ustali smo i popili kafu, zatim sišli do Krune na doručak. Bilo nam je lijepo, ali sam se ja pitala kuda ovo vodi..

- Onda, kad ćemo se vidjeti opet? - pitao je, ovo definitivno nisam očekivala

- Zašto misliš da ćemo se vidjeti opet? - moram da odglumim hladnokrvnost i nezainteresovanost, škola se plaća samo jednom.

- Reci mi da se šališ - uozbiljio se

- Ne, zašto bih? Nikola, ti si tu poslovno par dana, ja ovdje živim. Možemo neobavezno da se družimo dok si tu

- Zaslužio sam ovo, jelda? - setno se nasmijao

- Ne svetim se, ako to misliš, već jednostavno.. Tako stvari stoje

- Da, shvatam na šta misliš. Iskreno, i ja sam bio za to da to bude samo seks, ali ne pamtim kad sam zadnji put uživao u razgovoru sa nekom ženom, stvarno bih volio da to ponovimo

- Kafu popiti možemo uvijek, večerati takođe, mi smo prije svega bili i prijatelji

- Pristajem na sve što nudiš, ionako neću još dugo biti ovdje - djelovao je srećno, hm

- U redu, onda se vidimo - nasmijala sam se jer sam se i sama radovala tome. Seks jeste bio fantastičan, ali druženje sa njim mi je neopisivo prijalo, ko bi rekao da je to onaj napaljeni klinac..

- Nešto si zaboravila - rekao je dok sam se spremala da uđem u zgradu. Pogledala sam ga upitno

- Broj telefona, na šta da te kontaktiram

- A to, piši.. - pozvao me je i vidim da mu je broj i dalje isti. Koliko sam samo puta napisala poruku i krenula da pošaljem na taj broj, pa odustala..

- Onda, čujemo se.. Malena - poljubio me u obraz. Stvarno, zastidila sam se u ovim godinama?

- Čujemo se, hvala na svemu

- O lutko, hvala tebi - odmahivao je glavom udaljavajući se

Bilo je tako lako razgovarati sa njim, kao da se znamo sto godina. U suštini i znamo se, ali nikada nismo imali tako dobar odnos. Naš odnos zapravo je bio dosta komplikovan, malo smo se muvali, malo se družili, malo se on meni jadao o curama i tražio savjete, pa smo se opet malo muvali, i tako u krug. Da li smo mogli da se nazovemo prijateljima? Ne znam baš, mislim da smo više glumili prijatelja jedno drugom. Zapravo, ne glumili u tom smislu, već bili smo kao prijatelji ali smo imali skrivena osjećanja. Ma, ne znam kako da objasnim kad ni sama ne shvatam šta je tu sve bilo. Ono što znam jeste da ja njega nikad nisam voljela. Bila zaljubljena i luda za njim u osnovnoj školi, jesam. Osjećala varnice i privlačnost u srednjoj školi, jesam. Htjela da zgriješim sa njim, jesam. Ali da sam ga voljela, nisam.

- I šta, niste se..?

- Nismo, Branka, nisam mogla

- Koja si ti lujka. Aman curo, zašto misliš da Bojan ne šara?

- Bojan.. Ne znam, jednostavno ga volim i strah me da ga ne izgubim

- Ti baš ne znaš da živiš..

- Pazi, malo je falilo. I želim to, ali jednostavno neću. I više je to zbog Nikole, nego zbog Bojana

- Shvatam, nije baš momak na dobrom glasu..

- Tako je, druga stvar, rekao je neke stvari preko kojih ne mogu da pređem i o kojima ne želim da razgovaram. Hajde, idemo, nastava je počela

- Važi, idemo

Prolazile smo hodnikom prema kabinetu i vidjeli dvoje kako se ljube naslonjeni na zid. Uz svu neprijatnost, morale smo da prođemo pored njih. Branka me samo lagano bocnula laktom i znam tačno na šta je pomislila pa sam pokušala da zadržim smijeh. U tom momentu, lik se okrenuo, i blago meni oči moje, koga li to vidimo? Nikola, ko bi drugi..
Tako se cinično nasmijao i gledao u mene, iz njegovog pogleda moglo se počitati samo "koliko si jadna".
Da li me povrijedilo to što ljubi drugu? Jeste, mnogo više nego što sam očekivala, iako sam dobro znala kakav je.

Došle smo na čas, Branka me pitala da li sam dobro, pravila sam se da me nije dotaklo. U tom mi je stigla poruka:

* Zar si mislila da ću patim što si me odbila?

* Ni pomislila, vjeruj

* Odlično, s tobom bi ionako bio jedan seks i to je to, ne bi ti ni znala šta da radiš, previše si "fina"

* Luče, iznenadio bi se..

Moram da prestanem da razmišljam o tome. Prošlo je deset godina, promijenili smo se, prva ja jesam. Tad sam bila protiv veze bez obaveza, sad prva ja tako živim. Ne pamtim kad sam zadnji put izašla sa nekim momkom na večeru, u šetnju. Kad te povrijede na više nivoa jednostavno odustaneš. Nekad sam maštala o porodici, kući, djeci. Sad sumnjam da ću to ikad da ostvarim, izgubila sam i volju i želju. Zadovoljna sam sobom ovakvom i svojim životom. Kajem se jedino zbog dvije stvari: što nisam školovanje počela na vrijeme pa sad u tridesetim moram da žuljam stolicu, i što sam previše bila naivna i lakovijerna. Najbolje godine mladosti su mi prošle ubudale, vjerujući pogrešnim osobama i trudeći se da budem iskrena i vijerna. Škola se uvijek skupo plaćala.

Hajde Dragana, trgni se, valja položiti taj ispit sutra..