Something about magic

20

'Hej, probudi se'čula sam Zaynov glas i otvorila či da ga pogledam.
'Šta je bilo' umorno sam promrmljala, rukom msirajući ukočeni vrat.
'Zaspali smo na terasi, mislim da bi trebalo da pređemo u sobe.' pogled sam spustila na hladan beton, još uvek ne shvatajući da smo zaapravo zaspali na terasi. Uspravila sam se u sedeći položaj i razmatrala okolinu. Šuma koja se nalazila ispred nas je izgledala čudno, kao da me je nešto u njoj zvalo da joj se približim, koliko god danju izgledala mirno i lepo, sada je iz nje izbijala nekakva negativna energija, ali je to nije činilo manje lepom. Hladan vetar me je izvukao iz mojih misli.

******

Ispred vrata sam se pozdravila sa Zaynom, jer je njegova soba malo dalje od moje. Otvorila sam vrata i uključila svetlo. U sobi je bilo zagušljivo, dim je ispunjavao prostor,kod radnog stola je bila crna, kožna stolica koja se ranije nije nalazila tu.

'Šta ako su joj isprali mozak? Ili je to ipak vanzemaljac koji je poprimio njen oblik'  na škriputavoj stolici je sedela Ana i istovremeno se ljuljala na njoj, na glavi je ,umesto kačketa, imala staru detektivsku kapu, a u ustima lulu. Ustala je sa stolice, ispravila krem mantili, koji se slagao sa kariranom kapom na njenoj glavi i približila mi se
'Pazi moguće je, kad smo već veštice što ne bi bilo moguće da postoje vanzemaljci' dunula mi je u facu , okrenula se i opet sela na stolicu koja je nepodnošljivo škripala.
'Ne, nije moguće, to je drugačije. I odakle si izvukla te stvari, izgledaš užasno' pružila sam joj ogledalo koje mi je bilo pri ruci.
'Izgledam kao da sam izašla iz ludnice' počela je nekontrolisano da se smeje'Možda bi i trebalo da odeš' preokrenula je očima, ustala sa stolice i krenula ka vratima
'Kako god, moram da nastavim sa istraživanjima.' zamahnula je kosom i pre nego što je izašla okrenula je glavu prema meni i reklasada
'Slatkice ste' namignula mi je i otišla
'Ona je totalno poludela' odmahnula sam glavom i izvukla sam knjigu sa činima koju sam sakrila u dušeku i počela da je prelistavam.  Čula sam korake koji su se približavali mojoj sobi, brzo sam vratila knjigu na svoje mesto i pre nego što sam uspela da se uspravim, Harry je ušao u moju sobi, ljuto me pogledao i rekao mi
'Kako si mogla da mi to uradiš?' izgledao je besno, bio je crven u faci, šake skupljene, izgledao je kao da bi mogao nekoga da ubije.

/ANA'S POV/

'Dokazaću ja njima da nisam luda i da sam u pravu.  Dobro, priznajem da mi je teorija sa vanzemaljcima nemoguća, ali šta ako su joj stvarno isprali mozak. Marsi je oduvek bila sumnjiva, a nije baš da je Alisa mogla toliko da se promeni za 2 sata. ' razmišljala sam na glas, kao i obično, samo što sam sada sa sobom imala i staru stolicu, koja je škripala. Stvarno bi trebalo da je podmažem.
'Ideš negde' čula sam prepoznatljiv britanski naglasak za kojim sam se okrenula.
'Ma idem samo da prošetam' odmahnula sam rukom, da nije ništa bitno i da prestane da me ispituje,jer nisam dobre volje. Ne želim da budem gruba prema njemu, on je verovatno jedina osoba sa kojom mogu normalno da razgovaram, pored Alex.
'Samo da prošetaš u starom detektivskom odelu, dok guraš stolicu koja nepodnošljivo škripi i pored toga nemam pojma gde si nabavila sve to. Jesi sigurna da si dobro?' zašto me svi to pitaju? Nije bitno sada, ali kada im budem dokazala da sam u pravu, biće im žao što su mislili da sam luda.
'Moram da idem ,Louis, pričaćemo kad se vratim' mahnula sam izbegavajući suvišna pitanja
'Sačekaj bar prvo da ti podmažem stolicu' odmahnula sam rukom, ne trudeći se ni da se okrenem i pogledam ga.

Put do mesta ,na kojem sam pronašla sve ove stvari, se činio dužim nego prošli put, možda zbog ove stolice, koja je počela jako da mi ide na živce. Opet, lakše mi je jer je dan, sinoć kada sam prvi put prolazila ovde, moram priznati, nije mi bilo svejedno. Kada gledate ovu šumu danju i kada je gledate noću, kao da nisu iste. Danju je izgledala mirno i tiho, kao da biste mogli decu da pustite sami tamo da se igraju. Noću je bila sve samo ne mirna i tiha, ne biste hteli da uđete u nju ni da vam život visi o koncu. Mada mene nije bilo briga, oduvek sam volela strašne stvari i horor filmove. Sinoć sa promatrala ovu šumu, izgledala je tako zastrašujuće, ali me je nešto vuklo ka njoj pa sam se prepustila osećaju i krenula. Oduvek sam smatrala da treba nešto uzbudljivo da mi se desi. Vest da sam veštica me nije potresla. Znala sam da sam drugačija, samo sam se nadala da ću jednog dana postati vampir, ali bolje išta nego ništa.
Točak od stolice mi je upao u rupu, okrenula sam se oko sebe i shvatila da se nalazim ispred stare, oronule, drvene kućice u kojoj sam našla sve ovo. Izgledala je kao tipična kuća u kojoj bi izvršio ubistvo. Kada sam videla da nema nikoga u njoj, odlučila sam da ovo bude moje tajno skrovište. Ovde mogu na miru da razmišljam i smišljam teorije. Ovo je mesto na kojem mogu da budem ja, a da mi niko ne govori da sam poludela. Stolicu sam ostavila kod radnog stola, a ja sam se smestila na stari, prašnjavi kauč i pogledala zid, koji je bio izlepljen slikama donesenim iz moje stare kuće. Bile su tu moje, Alexine i Alisine slike, mislim i na novu i na staru Alisu

Kako je vreme odmicalo, osećala sam sve veću vrtoglavicu, pa sam krenula ka jezeru, koje nije bilo daleko od kuće. Kada sam izašla iz kuće, neke čudne vibracije su me terale da se krećem ka jezeru. Nisam imala snage da se krećem, jedva sam dopuzala do jezera, htela sam da se umijem, ali nisam mogla jer mi je pred očima sve postalo crno.

*****

'Wtf? Gde sam ja' uspaničeno sam skočila sa ležaja na kojem sam bila, jer mi prostorija u kojoj sam se nalazila ni dečko koji je bio pored mene, nisu bili poznati.
'Možda bih ti objasnio, kada bi se smirila. Prvo ja sam Taylor i našao sam te pored jezera, kada sam prolazio. Video sam te da ležiš na zemlji bez svesti, pa pomislih 'Šteta da ovako lepa devojka leži pored jezera nez svesti' pa sam odlučio da te dovedem kući.' rukom je prošao kroz svoju crnu kosu, a ja sam se iskreno zapitala da li sanjam. Neka me neko udari
'Pa... to je bilo lepo od tebe i neizmerno sam ti zahvalna, ali mislim da bi bilo bolje da krenem.' nervozno sam mahnula rukom i krenula ka izlazu ,iako nisam znala gde se nalazi.
'Ispratiću te' ustao je i on i rukom mi pokazao kuda da idem.
'Hvala ti još jednom' krenula sam ,ali me je zaustavio njegov glas.
'Hoćemo li se opet videti?' uputio mi je nervozni osmeh, dok je rukom ponovo prošao kroz svoju gustu, crnu kosu.
'Ne znam, ako ne suđeno' okrenula sam se i otišla. 'Kao u filmovima' pomislila sam i krenula kući.

(Sooooo, šta mislite? Nastavka nije bilo dugo, čekala sam da se situacija sa Zaynom malo smiri. Ako hoćete u komentaru mi napišite šta mislite o nastavku i o svim događajima koji su se desili u martu. Nastavak ću staviti uskoro. C u )