Something about magic

13

****

Satima sam koračala mračnim hodnikom u tišini, dok nisam čula žensko jecanje. Ubrzala sam korak i krenula prema izvoru zvuka. Došla sam do pritvorenih vrata, kada sam ih skroz otvorila ,našla sam se u beloj prostoriji. Ništa nisam mogla da vidim dok mi se oci ne priviknu na svetlost,ali mi je glas te žene bio poznat. Kad su mi se oči privikle na svetlost i kada sam ugledala ženu nisam mogla da se pomerim, niti išta da kažem. Nakon toliko godina opet srećem nju, moju majku, i to ni manje i ni više nego u beloj ludačkoj košulji,na belom podu kako jeca i moli za pomoc. Od celog tog prizora sam ostala ukopana,nisam znala ni šta da mislim ni kako da se ponašam. Nisam znala da li treba uopšte da se pomerim ili da samo gledam. Da li je to stvarno ona?
'Mama?! Jesi li to stvarno ti?!'- Njene,sada vec od plača crvene oči, su srele moje. Toliko je izgledala povređeno da je i mene zabolelo. Čupava kosa, ogromni podočnjaci,neispavanos koja preovladava njenim licem, skoro pa i nije ličila na sebe.
'Hej ti'- Obratila mi se, sada sa vec nekim neprepoznatljivim izrazom lica. Nije vise izgledala toliko slomljeno, sad je imala neki čudan, definitivno ne dobroćudan, osmeh od kojeg mi je jeza prolazila telom.
'D-da?'- Plašljivo sam je upitala, odmičući se od nje, nije izgledala ni upola kao moja brižna i nežna majka.
'Priđi mi, nešto si mi poznata'- Zar je stvarno mislila da ću joj prići dok ima taj osmeh?
'Mama, t-to sam j-ja Alexa.'-

Kretala sam se ka vratima u nadi da ću uspeti da pobegnem odavde,ali vrata više nije bilo. Šta sad da radim? Primetila sam da je ona prestala da se kreće i da ne može više da mi se približi, pa je verovatno zato pokušavala da me namami da se ja njoj približim. Na trenutak sam odahnula i zatvorila oči. Kada sam opet podigla pogled prema njoj bila je opet ona stara, izgledala je slomljeno,htela sam da joj se približim i da je utešim, da joj kažem da će sve biti uredu, ali joj se na licu opet pojavio onaj osmeh i shvatila sam da je to bio samo mamac.

U ovoj prostoriji ne mogu normalno da razmišljam,koliko god pokušavala da se setim šta treba da kažem, da bih pokušala da otvorim vrata ne mogu, pogotovo ne dok me ona gleda. Jedino razumno rešenje, koje i nije bilo toliko razumno, je da počnem da mlataram rukama i govorim reči koje mi prve padnu na pamet. Svakim sledećim neuspelim pokušajem sam se osećala sve umornije kao da gubim ravnotežu, a ona je izgledala sve bolje,snažnije,  
osmeh joj je postajao sve veći. Skupila sam snagu za jedan poslednji pokušaj.
'Sezame otvori se'- I ništa,bilo je previše budalasto od mene da pomislim da bi ovo uslelo. Nakon ovog puta nisam imala snage da stojim, pa sam pala na podu, oči sam jedva držala otvorene. Ona je izgledala preporođeno i konačno je uspela da prođe kroz stakleni zid koji ju je sprečavao da mi priđe.
'Da se ne osećaš malo slabo, sada kada sam ti uzela sve tvoje moći? Zar ne želiš da zatvoriš oči? Ali zapamti, ako ih sad zatvoriš nikada više ih nećeš otvoriti'- Sada bila udaljena od mene svega dva-tri koraka i taman da ne bude ni toliko začula sam dobro poznat glas, u poslednjih par dana.
'Pomeri se od nje'- Nisam imala snage da se okrenem,a nisam ni morala. Znala sam ko je to.
'Šta ako neću?!'-
'Pedem!'- Rekao je to i zamahnuo rukom, a ona se opet našla u staklenom kavezu. Nisam više mogla da izdržim i pala sam u nesvest.

/ZAYN'S P.O.V/

Pokucao sam na vrata Alexine sobe,ali nije bilo odgovora. Verovatno spava. Kada sam krenuo nazad u svoju sobu osetio sam dim koji dolazi iz Alexine sobe. Sigurno je opet pokusala nešto da uradi. Brzo sam otrčao u njenu sobu i našao je u njenom krevetu kako spava, a iznad nje je bio oblak crnog dima. Koji kreten! Uzeće joj moći. Moram da joj pomognem! Udahnuo sam dim i polako utonuo u san.

Koračao sam mračnim hodnikom. Činilo mi se kao da mi je trebala večnost da dodjem do vrata iza kojih se čuo smeh, koji definitivno nije bio Alexin. Otvorio sam vrata i video bauka koji izgleda kao njena mama. Cedi moć iz nje! Moram to da sprečim.
'Pomeri se od nje'- Glas mi je zvučao smireno,duboko i odvažno. Ali ga to omelo.
'Šta ako neću?'- E, pa ,ako nećeš ideš nazad u kavez. Nije moralo ovako da se završi, ali je sam tražio.
'Pedem!'- Zamahnuo sam rukom i on je odleteo. Alexa nije bila pri svesti pa sam je uze u naručje i odveo odavde.

(Pa šta mislite? Recimo da je ovo bio povratnički deo. Opet počinjem da pišem ovu priču,nadam se da još ima zaineresovanih :). Prvu ne pišem više,jer nema smisla,skroz sam je upropastila. Nisam proveravala da li ima grešaka, sorry ako ih ima. Nadam se da vam se svidja nastavak i da ćete ponovo čitati priču. Vote? Com? LYSFM <33)